Прва штафета кренула 1. маја из Панчева

На­кон осло­бо­ђе­ња гра­да, пр­ва ве­ли­ка ма­ни­фе­ста­ци­ја ор­га­ни­зо­ва­на у Пан­че­ву био је на­род­ни збор 1. ма­ја 1945. го­ди­не. Са ми­тин­га по­во­дом Пра­зни­ка ра­да, ко­ји је оку­пио не­ко­ли­ко хи­ља­да Пан­че­ва­ца и жи­те­ља окол­них ме­ста, упу­ће­не су при­год­не по­ру­ке дру­гу Ти­ту. И не би ту би­ло ме­ста при­чи да са обо­да гра­да, из Вој­ло­вач­ке шу­ме, ни­је ис­пра­ће­на пр­ва шта­фе­та, го­ди­ну да­на пре не­го што ка­зу­је зва­нич­на вер­зи­ја исто­риј­ског до­га­ђа­ја, по ко­јој је омла­ди­на Кра­гу­јев­ца, а на­кон ини­ци­ја­ти­ве Цен­трал­ног ко­ми­те­та Са­ве­за ко­му­ни­стич­ке омла­ди­не Ју­го­сла­ви­је да 25. ма­ја ор­га­ни­зу­је све­ча­ну про­сла­ву Бро­зо­вог ро­ђен­да­на, пред­ло­жи­ла ма­сов­но тр­ча­ње омла­ди­не ши­ром Ју­го­сла­ви­је са ле­по из­ра­ђе­ним па­ли­ца­ма и у њи­ма ро­ђен­дан­ским че­стит­ка­ма, а мар­шал пр­ву при­мио у За­гре­бу 1946. го­ди­не.  

За спро­во­ђе­ње ори­ги­нал­не иде­је о ка­сни­јој Шта­фе­ти мла­до­сти, по­те­кле од пан­че­вач­ке пар­тиј­ске ор­га­ни­за­ци­је, за опе­ра­тив­ца је од­ре­ђен ста­клар­ски рад­ник Ми­ћа Јо­си­пов са за­дат­ком да са омла­ди­ном на чи­јем је че­лу био Де­јан Об­ра­до­вић ус­по­ста­ви ве­зу са Бе­о­гра­дом, од­ре­ди тра­су и ор­га­ни­зу­је пут шта­фе­те, док је пра­вље­ње па­ли­це по­ве­ре­но чла­но­ви­ма СКОЈ-а у ов­да­шњој фа­бри­ци на­ме­шта­ја „Гај”. Ди­зај­ном и из­ра­дом су се по­за­ба­ви­ли Ду­шан Сел, бра­ћа Сте­фан и Јо­ца Ра­мља­нац, Ја­ни Нађ, Ду­шан Ми­лен­ко­вић и Ја­ни Фор­го, а умет­нич­ки ју је од ора­хо­вог др­ве­та из­ре­зба­рио Ге­за Са­ба­дош. Дан уочи пра­зни­ка град­ске ули­це  су би­ле „об­у­че­не” у па­ро­ле и по­ру­ке Ти­ту, Пар­ти­ји, На­род­но­о­сло­бо­ди­лач­кој вој­сци, брат­ству и је­дин­ству, а ве­ли­ким сло­ви­ма до­ми­ни­ра­ле су ре­чи „Мир, Сло­бо­да, Рад”. 

По­след­њих да­на апри­ла од­ре­ђе­ни су и омла­дин­ци и омла­дин­ке ко­ји­ма ће при­па­сти част да, сва­ки по пет сто­ти­на ме­та­ра, тр­че­ћи по­не­су шта­фе­ту. Пр­ва је би­ла Ве­ра Вла­јић, рад­ни­ца „Тек­сти­ла­не”, а на са­мој оба­ли Ду­на­ва па­ли­цу је  тре­ба­ло да пре­у­зме и на сре­ди­ни ре­ке пре­да бе­о­град­ским ко­ле­га­ма, Ва­са Пе­рин, ре­зач ста­кла у по­го­ну за про­из­вод­њу ауто­мо­бил­ских ве­тро­бра­на у не­ка­да ги­ган­ту гра­да на Та­ми­шу Ин­ду­стри­ји ста­кла „Пан­че­во”. 

Да­кле, са пан­че­вач­ке стра­не раз­ра­ђе­ни су би­ли сви де­та­љи, оста­ло бе­ше да Јо­си­пов оба­ве­сти Ми­тра Ба­ки­ћа, пр­вог пред­сед­ни­ка Са­ве­за син­ди­ка­та, да су с ове стра­не Ду­на­ва спре­ми, а да он при­пре­ми до­чек на свом те­ре­ну. Сам Ду­шан Бог­да­нов – Сен­ко, на­кон одр­жа­ног го­во­ра са про­ви­зор­не би­не, пре­дао је омла­дин­ки Ве­ри пр­вен­че шта­фе­те ис­пра­ће­не по­ру­ком „да ће рад­ни­ци пан­че­вач­ких фа­бри­ка ис­пу­ни­ти про­из­вод­не пла­но­ве и да спрем­но до­че­ку­ју  пр­ву пе­то­лет­ку…”  

– Би­ла сам 16-го­ди­шња ско­јев­ка пан­че­вач­ке „Тек­сти­ла­не” – при­ча­ла је 1985. го­ди­не за Лист Ор­га­ни­за­ци­је удру­же­ног ра­да ИСП „На­ша реч” у пр­во­мај­ском из­да­њу под бро­јем 503, тек­стил­на рад­ни­ца Вла­ји­ће­ва. – Не­ко­ли­ко да­на пре пра­зни­ка чу­ла сам за збор у Вој­ло­вач­кој или ка­ко је ми зо­ве­мо Стар­че­вач­кој шу­ми. Не знам ни да­нас от­куд сам баш ја од­ре­ђе­на да по­не­сем шта­фет­ну па­ли­цу. Бил сам та­да тка­ља, до­бра рад­ни­ца, а уче­ство­ва­ла сам и на пр­вој омла­дин­ској рад­ној ак­ци­ји у се­чи др­ва на Цр­ном вр­ху. По­сле пре­тр­ча­них не­ко­ли­ко сто­ти­на ме­та­ра, пре­да­ла сам је дру­гој гру­пи омла­ди­на­ца и вра­ти­ла се збо­ру, на ко­јем смо пе­смом и ко­лом на­ста­ви­ли про­сла­ву пра­зни­ка – скром­но је ис­при­ча­ла Вла­ји­ће­ва – де­вој­чу­рак, ко­ја је пр­ва у исто­ри­ји Ју­го­сла­ви­је но­си­ла „Ти­то­ву шта­фе­ту”, да би по­том, кроз шпа­лир раз­дра­га­не ма­се, „изум пан­че­вач­ких ско­је­ва­ца” био до­нет до оба­ле Ду­на­ва, на­кон че­га Ва­са Пе­рин, по сце­на­ри­ју се­да у ча­мац, сти­же на­сред ре­ке… кад та­мо… ни­ко­га да га до­че­ка и па­ли­цу при­хва­ти.  

– Мост био по­ру­шен, па је при­мо­пре­да­ја тре­ба­ло да се оба­ви на Ду­на­ву, али нас Бе­о­гра­ђа­ни ни­су до­че­ка­ли. Ту на ли­цу ме­ста па­да од­лу­ка да на­ста­вим до цен­тра пре­сто­ни­це, Пр­во­мај­ске па­ра­де, све­ча­не ло­же и сам је пре­дам лич­но Бро­зу! Пре­тр­чао сам она­ко у шор­цу и ма­ји­ци пут до Сла­ви­је, да бих се на Тр­гу Ди­ми­три­ја Ту­цо­ви­ћа при­кљу­чио рад­ни­ци­ма са за­ста­ва­ма. У де­фи­леу сам про­шао по­ред три­би­не на Тер­зи­ја­ма, на ко­јој се на­ла­зио друг Ти­то, али се да­ље ни­је мо­гло, али сам ипак не­што ка­сни­је са Ба­ки­ћем ко­ли­ма пре­нео шта­фет­ну па­ли­цу на Де­ди­ње. Већ је све би­ло при­пре­мље­но да је пре­дам Ти­ту, ка­да је код пред­сед­ни­ка до­шао је­дан ру­ски ви­ши офи­цир и од тог ча­са ви­ше ни­је мо­гао да нас при­ми. Шта­фе­ту је пре­у­зео је­дан офи­цир, а шта је по­сле би­ло, не знам – при­чао је за исти фа­брич­ки лист по­след­њи но­си­лац пан­че­вач­ке шта­фе­те.

Ве­ра Вла­јић је на­ред­них го­ди­на де­вет­на­ест пу­та про­гла­ша­ва­на удар­ни­цом и би­ла уче­сник пр­вог сле­та удар­ни­ка Ср­би­је, а за свој рад у два на­вра­та од­ли­ко­ва­на је Ме­да­љом и Ор­де­ном ра­да. Ка­сни­је су и Ве­ра и Ва­са, по сво­јим све­до­че­њи­ма, сре­ли Ти­та. Ве­ра већ 1946. као члан де­ле­га­ци­је уче­сни­ка Пр­вог сле­та удар­ни­ка Ср­би­је и де­це­ни­ју ка­сни­је на Пр­вом кон­гре­су са­мо­у­пра­вља­ча у Бе­о­гра­ду, док се Пе­рин на­шао уз дру­га Ти­та 1947. го­ди­не, при­ли­ком  ње­го­ве по­се­те гра­ди­ли­шту фа­бри­ке „Иво Ло­ла Ри­бар” у Же­ле­зни­ку, а Ви­то­мир Су­дар­ски, не­ка­да пред­сед­ник оп­шти­не Пан­че­во, у сво­јој књи­зи „Ски­це за­гу­бље­не по­ве­сти” пи­ше да је мно­го го­ди­на ка­сни­је, на из­ло­жби шта­фет­них па­ли­ца у Му­зе­ју „25. мај”, упор­но тра­жио ону пр­ву, из­ре­зба­ре­ну у ора­хо­вом др­ве­ту, „али је ни­сам на­шао”, баш као што не­ма и ни­јед­не ње­не са­чу­ва­не фо­то­гра­фи­је.