Душа и гостољубље Скадарлије

До­де­лом ту­ри­стич­ког Оска­ра „Злат­но ту­ри­стич­ко ср­це Ме­ди­те­ра­на и ју­го­и­сточ­не Евро­пе” 5. ма­ја по­че­ће тра­ди­ци­о­нал­на лет­ња ту­ри­стич­ка се­зо­на на ска­дар­лиј­ској кал­др­ми. Отва­ра­њу се­зо­не при­су­ство­ва­ће пред­став­ни­ци ту­ри­стич­ких при­вре­да ре­ги­о­на па се оче­ку­је и до­ла­зак ве­ле­си­ла у ме­ђу­на­род­ном ту­ри­зму по­пут Шпа­ни­је, Фран­цу­ске, Ита­ли­је, Грч­ке... 

– Не­ће­мо пе­тог ма­ја са­мо по­ди­ћи за­ста­ву, што тра­ди­ци­о­нал­но го­ди­на­ма ра­де глум­ци и књи­жев­ни­ци, већ ће­мо код че­сме ор­га­ни­зо­ва­ти и кул­тур­ни про­грам, а ис­пред Ку­ће Ђу­ре Јак­ши­ћа би­ће из­ве­де­на пред­ста­ва. Го­сте ће до­че­ки­ва­ти глум­ци об­у­че­ни у ста­ро­град­ску оде­ћу и до­бо­шар. Чу­ве­ни ку­вар Сте­ва Ка­ра­пан­џа би­ће ту да по­др­жи ви­те­за ку­ли­нар­ства, а ове го­ди­не то је Дра­ги­ца Лу­кин из Ума­га, ина­че пр­ва же­на ви­тез ку­ли­нар­ства Ме­ди­те­ра­на и ју­го­и­сточ­не Евро­пе. То ће би­ти пр­ви ко­рак у на­шем дру­же­њу овог про­ле­ћа – на­ја­вљу­је Дра­ган Гли­го­ри­је­вић, пред­сед­ник Дру­штва „Ска­дар­ли­ја”.

Због на­гра­де „Злат­но ту­ри­стич­ко ср­це”, Евро­па на­шу Ска­дар­ли­ју, ка­ко ис­ти­че Гли­го­ри­је­вић, до­жи­вља­ва као ту­ри­стич­ки би­сер. 

–У по­след­ње вре­ме све ви­ше ва­жи пра­ви­ло: „Ако сте би­ли у Бе­о­гра­ду, а ни­сте об­и­шли Ска­дар­ли­ју, он­да ни­сте ни осе­ти­ли пра­ви дух пре­сто­ни­це”. А Ска­дар­ли­ју не чи­ни са­мо Ска­дар­ска ули­ца. Ска­дар­ли­ја је че­тврт ко­јој жи­вот­ни дах да­је два­де­се­так обли­жњих ули­ца – на­по­ми­ње Гли­го­ри­је­вић.

Ска­дар­ли­ја је мо­жда би­ла ма­ло за­не­ма­ре­на, али је циљ Дру­штва да она по­но­во, као де­вој­ка, за­бли­ста у пу­ном сја­ју. Да јој у го­сте до­ла­зе не са­мо ту­ри­сти из ино­стран­ства, не­го да јој се вра­те Бе­о­гра­ђа­ни. На то­ме за­јед­нич­ки ра­де Дру­штво „Ска­дар­ли­ја” и Ту­ри­стич­ка ор­га­ни­за­ци­ја Бе­о­гра­да.

– У ма­ју сла­ви­мо лет­њег Све­тог Ни­ко­лу. У ју­ну при­ре­ђу­је­мо „Ше­ши­ри­ја­ду”, а „Ска­дар­ли­ја фест” је у ју­лу. Ле­ти је „Фе­сти­вал цве­ћа”. Тра­ди­ци­ју укра­ша­ва­ња ули­це цве­ћем за­по­чео је наш Вла­да Илић, не­ка­да­шњи вла­сник ре­сто­ра­на „Ше­шир мој”. „Там­бу­ри­ца фест” је у сеп­тем­бру, а у том ме­се­цу би­ра­мо и мис Ска­дар­ли­је, ор­га­ни­зу­је­мо деч­ји фе­сти­вал „Вар­ја­чи­ћи” где се нај­мла­ђи так­ми­че у ку­ва­њу, али им до­ла­зе у го­сте и чу­ве­ни ку­ва­ри. Ме­ђу њи­ма је био и Џеј­ми Оли­вер. Има­мо и из­ло­жбу ви­на, сли­кар­ске ве­че­ри и да­не. У ок­то­бру са би­ци­кли­сти­ма ор­га­ни­зу­је­мо пуж тр­ку, би­ра­мо нај­спо­ри­јег дво­точ­ка­ша. У но­вем­бру ор­га­ни­зу­је­мо ста­ро­град­ски плес, а у де­цем­бру би­ра­мо нај­леп­шу ска­дар­лиј­ску да­му – на­бра­ја Гли­го­ри­је­вић не­ке од ма­ни­фе­ста­ци­ја ко­ји­ма се Ска­дар­ли­ја по­но­си. 

Ова да­ма бо­е­ми­је пр­ва је ту­ри­стич­ка де­сти­на­ци­ја Бе­о­гра­да и до­но­си му чак јед­ну тре­ћи­ну де­ви­зног при­ли­ва. Због то­га је по­треб­но што пре на нај­бо­љи на­чин об­но­ви­ти кал­др­му у це­лој Ска­дар­ли­ји, сре­ди­ти фа­са­де, по­ста­ви­ти но­ве кан­де­ла­бре, ин­фра­струк­ту­ру и не­ке згра­де вра­ти­ти пра­вим љу­би­те­љи­ма ове ули­це. Улеп­ша­ва­ње овог квар­та, ка­ко са­зна­је­мо, би­ће на­ста­вље­но у ок­то­бру.

Са овим иде­ја­ма са­гла­сан је и чу­ве­ни Ми­шко Ле­кић, ко­ји је де­це­ни­ја­ма био управ­ник „Три ше­ши­ра” и „Ска­дар­лиј­ског бо­е­ма”, и сва­ки ска­дар­лиј­ски ка­мен­чић по­зна­је као свој џеп.

У ска­дар­лиј­ски круг ушао је 1963. го­ди­не и ода­тле ни­је иза­шао ни да­нас. Ку­ћа му је на не­ко­ли­ко ко­ра­ка од ове че­твр­ти, али му је дом ов­де. 

– Нај­по­треб­ни­ји нам је за­кон о уго­сти­тељ­ству ко­ји ће по­мо­ћи да се из­не­дре до­бри, шко­ло­ва­ни ка­дро­ви. У Ска­дар­ли­ји је ва­жно да се на­ста­ви уре­ђи­ва­ње, да се ис­про­јек­ту­је где ће се на­ћи ко­ја те­ра­са, ка­кве ће уни­фор­ме но­си­ти осо­бље, да се ни­во услу­ге по­диг­не на нај­ви­ши – на­бра­ја Ле­кић.

Ста­ри уго­сти­те­љи про­не­ли су сла­ву Ска­дар­ли­је, ње­но го­сто­љу­бље и вр­хун­ску услу­гу. Са­да шан­су мо­ра­ју до­би­ти мла­ди уго­сти­те­љи ко­ји се тру­де, али по­треб­на им је по­др­шка и до­бро ис­ку­ство. 

– Ска­дар­ли­ја има не­што што дру­ги не­ма­ју – ду­шу. Ни­смо без раз­ло­га до­би­ли „Ча­шу го­сто­љу­бља”, по­себ­но при­зна­ње ко­је до­де­љу­ју го­сти. Са­да је та ча­ша по­ред ше­ши­ра је­дан од сим­бо­ла че­твр­ти. Ни­смо ми по­зна­ти по го­сто­прим­ству, већ по го­сто­љу­бљу. То је јед­но по­себ­но ста­ње ду­ха и наш ка­рак­тер. Ми го­ста љу­би­мо као да је род ро­ђе­ни. То не мо­же да се на­у­чи, то се осе­ћа – ка­же Гли­го­ри­је­вић.

Би­би­јин по­ток се­као ули­цу 

Ска­дар­ска ули­ца но­си тај на­зив од 1872. го­ди­не. До та­да је на овом про­сто­ру би­ло та­ко­зва­но Ци­ган­ско со­ка­че, од­но­сно Ши­ћан ма­ла, фор­ми­ра­но у пе­ри­о­ду од 1830. до 1870. До 19. ве­ка Ска­дар­ли­јом је те­као по­ток чи­ји је из­вор ис­под „По­ли­ти­ке” на­зван по ци­ган­ском бо­жан­ству спа­са Би­би­ји. 

– Овај по­ток де­лио је у по­чет­ку Ска­дар­ли­ју на Па­ли­лул­ску и Ста­ро­град­ску оп­шти­ну. По­сто­јао је за­кон да на Ста­ром гра­ду му­зи­ка мо­же да сви­ра до по­но­ћи, па су се го­сти и му­зи­ча­ри до та­да ве­се­ли­ли на Ста­ром гра­ду, а од по­но­ћи су пре­ска­ка­ли по­ток и се­ли­ли се на Па­ли­лу­лу – при­ча Ми­шко Ле­кић.

Нај­ве­ћи део аква­дук­та ис­под ули­це но­сио је име по Ска­дру и ода­тле име Ска­дар­ли­ја.

Пр­ви го­сти сти­за­ли су по­сле 1901. го­ди­не и ру­ше­ња ка­фа­не „Дар­да­не­ли”, сме­ште­не на ме­сту да­на­шње згра­де На­род­ног му­зе­ја. Да ова че­тврт по­ста­не оно што је да­нас и да у њој за­жи­ви по­се­бан бо­ем­ски дух за­слу­жни су глум­ци чи­ча Или­ја Ста­но­је­вић и Жан­ка Сто­кић. Хро­ни­ча­ри бе­ле­же да је по­чет­ком 20. ве­ка у Ска­дар­ли­ји би­ло пет­на­е­стак ка­фа­на. По­след­њи пут ре­кон­стру­и­са­на је 1966. го­ди­не по про­јек­ту Угље­ше Бо­гу­но­ви­ћа.

У ср­цу бо­е­ма, али и по­ли­ти­ча­ра

Осим на­шим бо­е­ми­ма, Ска­дар­ли­ја се под ко­жу уву­кла и го­сти­ма из ино­стран­ства. У ка­фа­на­ма и ба­шта­ма бо­ра­ви­ли су бри­тан­ска кра­љи­ца Ели­за­бе­та, Ви­ли Брант, 

Мар­га­рет Та­чер, Ал­бер­то Мо­ра­ви­ја, Сан­дро Пер­ти­ни, Ђи­на Ло­ло­бри­ђи­да… О мно­гим од ових го­сти­ју бри­нуо је Ми­шко Ле­кић, ле­ген­дар­ни управ­ник ка­фа­не 

„Три ше­ши­ра”. 

– Уго­стио сам Џор­џа Бу­ша Ста­ри­јег, Ђа­ни­ја де Ми­ке­ли­са, Хел­му­та Ко­ла, Ген­ше­ра, При­ма­ко­ва, Ива­но­ва… Док је у го­сти­ма у ка­фа­ни био шпан­ски краљ Ху­ан Кар­лос, ро­дио ми се син. Сви су ми го­во­ри­ли да га зо­вем за ку­ма, али сам се из­ву­као уз опа­ску да ће ми се отац бу­ни­ти ако га краљ на­зо­ве Гон­са­лес – при­ча Ле­кић, ко­ји је ра­де­ћи ов­де до­че­као и пен­зи­ју.

Ска­дар­ли­ју и да­нас по­се­ћу­ју по­зна­те лич­но­сти. Не­дав­но су се њом про­ше­та­ли Џо­зеф Бај­ден, пот­пред­сед­ник САД у ад­ми­ни­стра­ци­ји Ба­ра­ка Оба­ме, Јо­ха­нес Хан, европ­ски ко­ме­сар за про­ши­ре­ње, Ален Де­лон…