Наша глумица, 7 водоравно...

Једна од најпознатијих домаћих глумица из периода између два рата остала је упамћена углавном захваљујући укрштеницама у којима се њено име често понављало. Но, Ита Рина свакако заслужује место у „пантеону седме уметности”.

Током „бурних двадесетих” година 20. века америчка филмска индустрија је достигла прави бум, на који није утицала ни велика економска криза. Филмови постају један од најуноснијих послова. Убрзо велике продуцентске куће ФНП, „Метро-Голдвин Мајер” и „Парамаунт” почињу и поход на Европу, првенствено трагајући за атрактивним глумцима. У том циљу основане су и три европске испоставе – једна у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (Југославији), „Фанамент” у Аустрији и „Паруфамет” у Немачкој.

Потрага за лепотицама

Принцип рада у Европи заснивао се на конкурсу за кастинг где би се одабране личности слале на пробна снимања прво у седишта на нашем континенту, а након тога, посебно интересантне – у Холивуд. Одабири су трајали од 1925 до 1927. године, а због атрактивности продуценти су их водили под формом избора за лепотице (мис) појединих земаља.

До краја 1926. фотографије по три „полуфиналисткиње” послате су међународном жирију у Берлину. У Краљевини СХС, штампа је 1926. године покренула велику акцију око „Избора Мис Југославије”. Одазивајући се на конкурс, скромна банкарска службеница Италина – Ита Кравања изабрана је за мис Љубљане. Истовремено, своје кандидате је изабрао Загреб, а у Београду, организацију избора преузели су дневни листови „Политика” и „Време”. Финални одабир кандидата за улазак у свет седме уметности одржан је 16. децембра 1926. у загребачком хотелу „Еспланада”. На финалу су учествовале Београђанке – балерина Даница Живковић и цвећарка Катарина Јурковић, Загрепчанке – Нада Погачник, „продавачица у једном малом бифеу” Штефица Видачић, Штефица Конопа, Божена Јурковић и Осјечанка Марта Ковачевић – замена за Италину Кравању, која је, наводно, одустала од конкурса. Након снимања, лепотице су на балу у хотелу „Еспланада” играле „чарлстон да би показале своју грацију”, након чега је жири требало да одабере три финалисткиње, од којих је победници обећана „велика награда и главнa улогa у холивудском филму у режији Фридриха Мурнауа”. У том тренутку, у сали „Еспланаде” изненада се појавила и Италина Кравања, тако да се у избору нашло осам лепотица. Жири је коначно прогласио три финалисткиње – Штефицу Видачић, Наду Погачник и Даницу Живановић, иако је на публику најјачи утисак оставила управо Италина. Три првопласиране мис Југославије су као гошће листова „Политика” и „Време”, 21. децембра допутовале у Београд и смештене су у тада новом хотелу „Балкан”. Оновремена штампа није се битно разликовала од данашње; у том тренутку влада се налазила у великој кризи, преминуо је Никола Пашић, али више простора је посвећено избору и посети лепотица – претечи садашњег естрадног „џет-сета”.

Како је постала Тамара

Коначни избор за „Мис Европе” одржан је 5. фебруара 1927. у бечкој „Софија сали”. Међутим, како аустријски жири није могао да се одлучи, фотографије су послате лично режисеру Мурнау, који је одабрао – Штефицу Видачић (уметничка имена Штефи Вида и Стефани Јоб). Но, филмски пројекат никада није реализован, а Штефица је у Берлину снимила само пет другоразредних филмова и врло брзо је заборављена.

Сасвим другу судбину имала је Италина Кравања. Фасциниран њеним изгледом, познати загребачки филмофил, власник чувеног биоскопа „Балкан Палас”, Алфред Милер, њене фотографије послао је познатом берлинском режисеру, сценаристи и продуценту Петеру Остермајеру, оснивачу филмског студија касније познатог као „Емелка”, који је радио с Хичкоком, Казаном, Кјубриком, Хјустоном, Бергманом, Шабролом и Оливером Стоном. Остермајер је Кравању позвао на пробно снимање. После низа перипетија, млада банкарска чиновница је 28. маја 1928. стигла до немачке престонице.

Од тог тренутка почиње њена вртоглава филмска каријера. Први пут се на филмском платну појавила у филму „Шта деца крију од родитеља” режисера Франца Остена. Током 1927. године следи улога француске плесачице Бланш у филму „Двоје под небеским сводом” као и рола филму „Изгубио сам срце на Сави”. Након тога, 1928. прихватила је главну женску улогу Андреје у филму „Еротикон”, који је режирао познати чешки аутор Густав Махати. Приликом потписивања уговора с Остермајером, Кравања је усвојила ново, уметничко име – Ита Рина, под којим ће остати запамћена у свету филма. „Еротикон” је први пут приказан 27. фебруара 1929. године у прашком биоскопу „Пасаж”, где је изазвао праву сензацију. Ускоро се „вртео” у свим европским престоницама, а београдска премијера одржана је 28. априла 1929. у биоскопу браће Цветковић – „Коларац” – који се налазио у парку поред Народног позоришта. Ита је одсела код „Српског Краља” и присуствовала је београдској премијери, што је за престоницу била прворазредна сензација, која је помало потиснула и тужну вест да је управо преминуо прослављени војвода Степа Степановић.

На преласку из ере немог у еру звучног филма, Рина је одиграла можда и своју најуспелију улогу, и то у чешком филму из 1930, под нашим преводом „Тонка звана вешала”, снимљеном према краткој новели Едгона Ервина Киша. Пред избијање Другог светског рата, 1939, добила је улогу у филму „Централа Рио” немачке продукције у режији Ериха Енгелса, снимљеном према криминалној драми „Крадљивци деце”.

Ита Рина никада није прихватила улогу филмске диве и вамп-жене. Убрзо по доласку у Берлин, у кафеу „Кениг” на чувеној Унтер дер Линден, упознала је студента технике, Миодрага, сина Милана Ђорђевића, начелника Министарства ПТТ и једног од оснивача и директора Радио Београда АД. У руској православној цркви на берлинском Фалерслебен тргу прешла је у православље и примила ново име, Тамара. Ита и тада већ дипломирани инжењер Миодраг су се венчали 19. априла 1931. у београдској Вазнесенској цркви.

Једна улога после рата

Управо због традиционалног поимања брака, на врхунцу каријере, Ита је одбила да пређе у Холивуд и каријеру је наставила у Европи. Пред избијање Другог светског рата, са супругом се трајно преселила у Београд, у Катанићеву улицу број 8. Из јавног живота се потпуно повукла 1940. године, када је родила сина Милана. За време окупације, породица Ђорђевић је живела у Врњачкој Бањи, а 1945. се вратила у Београд. Ита је радила у „Авала” и „Ловћен” филму, али није успевала да добије улоге у остварењима нове кинематографије. Тек 1960. прихвата малу али ефектну улогу у филму Вељка Булајића „Рат”, рађеном према сценарију Чезаре Заватинија (познатог по култном филму „Крадљивци бицикала”). Филм је добио три „Златне арене” на Пулском фестивалу, а номинован је и у Венецији за „Златног лава”. Породица Ђорђевић се 1967. преселила у Будву. У скромној госпођи мало ко од суседа је препознавао некадашњу филмску звезду која је снимила четрнаест филмова у иностранству, три копродукције и један домаћи филм.

Ита Рина је умрла 10. маја 1979. године у Будви. Њеном погребу, на београдском Новом гробљу, присуствовали су познати филмски ствараоци, пријатељи и обожаваоци.