Најсевернији метро на свету

Проширење на запад донео је метрополитанској зони са око 1,4 милиона становника (Хелсинки, Еспо и Ванта) укупно 35 километара метроа, од којих је 20 у тунелима. Проширење шинског система на запад, што је деоница коју дневно користи 300.000 људи, Финце је коштао 1,2 милијарде евра, каже Арту Куканкорпи, директор одсека за саобраћајне операције Градског саобраћајног предузећа Хелсинкија.

– Западни метро изградио је „Лансиметро”, компанија коју поседују градови Еспо и Хелсинки. Држава је уложила 210 милиона евра, а остало су финансирали градови – истиче Куканкорпи, кога смо упознали у контролном центру метроа поред станице Хаканијеми на истоку финске престонице. У том центру, 24 часа, по две особе у смени на 26 великих екрана примају директно слику са станица и на вези су са чуварима, којих је по један у свакој од 25 станица. Њихови највећи изазови су, додаје Куканкорпи, наркомани који узнемиравају путнике, викендом алкохолисани људи и они који падају на степеницама.

У контролом центру је и командна соба из које запослени прате евентуалне кварове на вагонима, струју и противпожарни систем и све њих тестирају углавном после 23.30 када метро престаје да саобраћа. Да би беспрекорно функционисао најсевернији метро систем на свету, годишње се утроши око 143 милиона евра.

– Од тога, на одржавање инфраструктуре оде 100 милиона евра и то финансира служба за јавни превоз хелсиншког региона ХСЛ. Око половине трошкова покрива приходима, а остатак субвенцијама, махом од општина из региона – објашњава Куканкорпи.

Готово да нема Финца који неће рећи да је метро чист, брз, да у њему нема гужве. Посетилац са Балкана са неверицом ће слушати житеље те скандинавске земље који се жале на јутарње гужве у саобраћају између 7.30 и 8.30 и поподневне од 15.30 до 17.30 часова. Призор у центру престонице демантује их: трамваји су полупразни, човека на човеку нећете видети ни у аутобусима, сирена се не употребљава.

– Метро одлично функционише и користим га чешће зими, када се температура спусти и до 30 степени испод нуле. Чим време дозволи, возим се аутобусом или бициклом и уживам у пределима и природи – каже Беатриса из Камеруна, коју је посао довео у Хелсинки.

Становници Еспоа немају шта да замере станицама – малим архитектонским ремек-делима, али нису сви осетили благодети метроа. Мерја Танска, дизајнер асистент, станује у Матинкули, где је последња станица метроа, а пре његовог доласка до посла јој је требало 30 минута јер је имала директну аутобуску линију до фирме у којој ради у Хелсинкију. Сада, тврди, путује сат времена дуже на релацији кућа-посао-кућа јер нема добру везу са метро станицама иако је трамвајска мрежа у Хелсинкију дуга 91 километар.

– Аутобус стаје испред моје куће, али линија је дужа, креће се мањим улицама и спора је. Могу да пешачим до метроа у Еспоу и од станице у Хелсинкију до фирме. Аутомобилом стижем за 15 минута – истиче Танска.

Асикаинен каже да западни метро није утицао на време путовања. У областима близу метро станице то време се скратило, али тамо где је директна аутобуска линија за Хелсинки замењена аутобусима који одвозе путнике до метроа време се продужило.

– Као и сваком новом пројекту, треба времена да се ствари уходају, односно да се западни метро повеже са аутобусима и трамвајима баш као што је то урађено у источном Хелсинкију, где су изнад или поред метро станица аутобуске окретнице и трамвајска стајалишта. Важно је да је брз, безбедан и да се смањује колски саобраћај и емисија угљен-диоксида за око 45 одсто – наглашава Братислав Тошковић, архитекта који живи у Еспу.

Без обзира на то што у нове наранџасте возове са исполираним седиштима путници који иду на запад могу да унесу и бицикл, Финци ипак највише користе аутобус, показује званична статистика. Прошле године они су превезли 180 милиона путника, метро је користило 67,5 милиона људи, трамвај 60,2, лаку железницу 64,8 док се трајектима возило 2,1 милион путника.

Западни метро у Хелсинкију шири се још седам километара, а Београд са 1,7 милиона становника ни после четири деценије планирања независног шинског система није отишао даље од почетка. Картама за метро махало се у изборној кампањи иако му ни линија није прецизно трасирана. У игри је она која ће повезати Макиш и Аду Хују преко „Београда на води”, са тенденцијом да се шири ка Миријеву. Најављује се да ће бити завршена две године од почетка градње, чији се почетак сада планира за другу половину 2020.

Пешацима у Београду дотле није остало ништа друго него да се уздају у слалом. Али – без снега.

Лед, снага и кортен

Свака од осам нових станица има различите архитектонске теме које су осмислили дизајнери тако да осликају активности изнад станице и да путник ужива у игри облика, боја и светлости. Метро станица Алто универзитета која се налази у кампу Отанијеми, средишту научног и студентског живота, има плафон од кортена, што се добро уклапа са црвеном опеком од које су здања у том студентском граду.  Дизајн станице метроа Урхеилупуисто дочарава енергију, снагу, раст и младост који проистичу из бројних могућности овог краја за рекреацију, спортске и културне активности на отвореном, док је станица Матинкила инспирисана временом у Финској, облацима и ледом. На плафону станице Тапиоли су огромни бели лустери који уз стаклене зидове приказују њену прозрачност.