Зашто Србија увози помфрит

Чачак – Иако нашу земљу одликују веома повољни агроеколошки услови за гајење кромпира уз традицију од 212 година, из лета у лето бележи се смањење површина под овом културом, у науци проглашеном за биљку будућности. Кромпиришта су са 100.000 хектара (1970) сведена на 40.000 (2016), па је просек у минулих 12 лета (2005–2016) био 52.000 хектара, уз годишњи пад од 2,28 одсто. У свету се, истовремено догађа стопа раста од 1,28 процената.

– Површине под кромпиром 2016. године, у односу на 2000. када је ступила на снагу забрана извоза нашег кромпира у земље Европске уније због појаве прстенасте трулежи, смањене су чак 42,71 проценат. Иако је 2012. укинута речена забрана, поља под кромпиром и даље су све мања. До овако опадајућег тока дошло је првенствено због неисплативости производње, неодговарајућег избора сората а највише због лоше економске политике у аграрној области – каже за „Политику” др Бранислав Влаховић, редовни професор Пољопривредног факултета у Новом Саду.

Род у Србији последњих 10 година јесте око 790.000 тона по сезони, уз смањење укупног приноса од 2,74 одсто из године у годину. Из нанизаних података назире се српски просек од 15,1 тону по хектару, док је у свету 18,2 тоне (Белгија 47 тона, Француска 45, САД и Холандија 44, Немачка 42, Велика Британија 40...).

– Да би се зауставио пад производње неопходна је помоћ наше државе: улазак страних улагача у посао прераде или подстицај домаћим фабрикама да прошире садашње и подигну нове линије. Тако би се подигла сигурност српских кромпираша за пласман. Повећање површина неминовно би увећало и приносе по хектару, уз обавезну промену произвођачких навика: морају да користе квалитетан, безвирусни садни материјал, благовремено примењују све агротехничке мере поготово наводњавање у критичним периодима и унапређују знање и технологију.

Професор Влаховић оцењује да би Србија, „после укидања забране извоза у ЕУ производњу могла да повећа и на 70.000 хектара а то би омогућило и увећање рода на скоро милион тона”, напомињући да „наша држава има фантастичне услове за то, плодно земљиште, оцедно и лако, уз изузетно погодне температуре ваздуха и земље у току вегетације”.

За последњих пет година Србија је извезла кромпир у износу од 8.371.000 долара (у просеку 1,67 милиона годишње) а увезла за чак 34.424.000 долара (6,88 милиона годишње) уз укупан трговински дефицит од 26 милиона у том раздобљу. Од просечног годишњег увоза (19.000 тона), скоро две трећине (10.000–12.000) јесте прерађени кромпир за помфрит, који никако не може да се сврста у робу високе технолошке обраде, да би била неопходна куповина у иностранству.

То нам потврђује и Ратко Вукићевић, власник предузећа „Агромобил” у Гучи. Показао нам је у Немачкој набаљен једноставан уређај, од свега неколико стотина евра, који омогућује да се помфрит припреми не од замрзнутог, већ од свежег кромпира, практично пред гостом.

– И није потребно да се љушти. Реч је о сорти алверстон расет, али сад морамо да чекамо две године да би држава одобрила њено узгајање у Србији – каже Вучићевић.

Највећи српски произвођач кромпира, географски, јесте Моравички округ (Чачак, Ивањица, Горњи Милановац, Лучани), а водећи прерађивачи су у Бачком Маглићу („Марбо продакт”), Чачку („Чипс веј”), Београду („Фриком”), Горњем Милановцу („Свислајон Таково”) и Хоргошу („Хигло”). Водећи светски прерађивач је компанија „Меккејн фудс лимитид” из Канаде са 50 различитих производа, 60 фабрика, 20.000 запослених, уз продају у 160 држава и годишњи промет од 10 милијарди долара.