„Жанка Стокић” ми је донела радост и преиспитивање

– Наишли су дани преиспитивања, и на крају сам помислила да је можда ипак прави тренутак: имаћу времена и да оправдам, а и да наставим да се борим. Чувам и гајим достојанство наше професије у тренутку кад су обезвређене институције, а камо ли наша професија, а поготово жена у истој – каже Наташа Нинковић иза које су бројне улоге и исто толико признања њеног еснафа.

„Жанка Стокић” је, заправо, женска награда у мушком свету. Жанка је била позната као Нушићева глумица. Чиме је судбина Жанке Стокић дирнула Наташу Нинковић, односно какав је положај жена на Балкану данас?

– Највише ме вређа што је платила данак за своју љубав према сцени и свом позиву, за своју лојалност публици, пре свега. Њен крај и наша нелојалност према њој говоре још једном о нашој страшној особини, која нас увек кошта у свим сегментима друштва, а то је кратко памћење. Из тог разлога, трудим се да се никада не ослањам на тапшаче и на аплауз. Да их не схватам озбиљно. Концентрисанија сам и ближе себи држим реч критике и непријатеља. Балкан никад није био наклоњен жени ван кућног прага. Да ли због географског положаја, да ли због менталитета. Мењају се ствари, жене полако излазе и на политичку сцену, али генерално свуда, сем неких северних земаља, грешке им се готово не праштају – каже глумица.

Памтимо њену Кадиницу, Госпођицу, Драгу Машин, царицу Милицу, Катарину... Дар, ипак, неминовно ишчили, ако човек који је једном „успео” непрестано покушава да се допадне маси, да буде вољен. Колико је тешко бити аутентичан, принципијелан, доследан, свој, питали смо нашу саговорницу.

– Зависи од врсте материјала. Лично не волим да будем неверна себи, јер познајем свој карактер, и знам колико ме унесрећује и кида изнутра сваки већи компромис или лаж: било да је реч о делу или неком односу. Постоје тренуци када не мислим ни на јуче, ни на сутра, а то су тренуци када се смејем, играм, волим, а све остало, посматрам као дугачки маратон. Не задовољава ме и не заводи трка на 100 метара – каже наша саговорница.

Веома су ретке комплексне драмске приче и улоге за жене. Жанка Стокић је и по годину дана знала да чека на нову улогу. Да ли је глума и једно велико чекање?

– Само годину? Данас глумице чекају много дуже. На филму се сматрате „срећницама” ако их имате неколико у целој каријери. Много нас је, а тржиште премало, и у тренуцима кризе, увек се вратим на бројке које никако не иду у нашу корист и буде ми лакше. Знам пуно глумаца који су неговани од стране својих матичних кућа. Глумицу готово ниједну.

У Холивуду више нема гламура. Америка се у филмовима вратила на обичан свет. Да ли је прошло време правих узора и звезда? О томе ко су звезде, односно јавне личности наше стварности, Наташа Нинковић каже:

– Звезде су искључиво политичари. Тако се понашају и тако живе, чист гламур! Сигурно најуноснији посао. Комплетно брендирани, како они тако и њихове породице, летују и зимују у најлепшим хотелима, живе у вилама и луксузним становима. Када ураде нешто добро, помогну, што им је у опису радног места и плаћени су за то, ми смо данима бомбардовани у медијима њиховим хуманим гестом. Само чекамо када ће нас звати на отварање Булевара славних, да добију своју звезду, са отиском шаке… а ми такозване „звездице” да им тапшемо из публике, са изнајмљеним хаљинама и спонзорисаном шминком и фризуром.