„Žanka Stokić” mi je donela radost i preispitivanje

– Naišli su dani preispitivanja, i na kraju sam pomislila da je možda ipak pravi trenutak: imaću vremena i da opravdam, a i da nastavim da se borim. Čuvam i gajim dostojanstvo naše profesije u trenutku kad su obezvređene institucije, a kamo li naša profesija, a pogotovo žena u istoj – kaže Nataša Ninković iza koje su brojne uloge i isto toliko priznanja njenog esnafa.

„Žanka Stokić” je, zapravo, ženska nagrada u muškom svetu. Žanka je bila poznata kao Nušićeva glumica. Čime je sudbina Žanke Stokić dirnula Natašu Ninković, odnosno kakav je položaj žena na Balkanu danas?

– Najviše me vređa što je platila danak za svoju ljubav prema sceni i svom pozivu, za svoju lojalnost publici, pre svega. Njen kraj i naša nelojalnost prema njoj govore još jednom o našoj strašnoj osobini, koja nas uvek košta u svim segmentima društva, a to je kratko pamćenje. Iz tog razloga, trudim se da se nikada ne oslanjam na tapšače i na aplauz. Da ih ne shvatam ozbiljno. Koncentrisanija sam i bliže sebi držim reč kritike i neprijatelja. Balkan nikad nije bio naklonjen ženi van kućnog praga. Da li zbog geografskog položaja, da li zbog mentaliteta. Menjaju se stvari, žene polako izlaze i na političku scenu, ali generalno svuda, sem nekih severnih zemalja, greške im se gotovo ne praštaju – kaže glumica.

Pamtimo njenu Kadinicu, Gospođicu, Dragu Mašin, caricu Milicu, Katarinu... Dar, ipak, neminovno iščili, ako čovek koji je jednom „uspeo” neprestano pokušava da se dopadne masi, da bude voljen. Koliko je teško biti autentičan, principijelan, dosledan, svoj, pitali smo našu sagovornicu.

– Zavisi od vrste materijala. Lično ne volim da budem neverna sebi, jer poznajem svoj karakter, i znam koliko me unesrećuje i kida iznutra svaki veći kompromis ili laž: bilo da je reč o delu ili nekom odnosu. Postoje trenuci kada ne mislim ni na juče, ni na sutra, a to su trenuci kada se smejem, igram, volim, a sve ostalo, posmatram kao dugački maraton. Ne zadovoljava me i ne zavodi trka na 100 metara – kaže naša sagovornica.

Veoma su retke kompleksne dramske priče i uloge za žene. Žanka Stokić je i po godinu dana znala da čeka na novu ulogu. Da li je gluma i jedno veliko čekanje?

– Samo godinu? Danas glumice čekaju mnogo duže. Na filmu se smatrate „srećnicama” ako ih imate nekoliko u celoj karijeri. Mnogo nas je, a tržište premalo, i u trenucima krize, uvek se vratim na brojke koje nikako ne idu u našu korist i bude mi lakše. Znam puno glumaca koji su negovani od strane svojih matičnih kuća. Glumicu gotovo nijednu.

U Holivudu više nema glamura. Amerika se u filmovima vratila na običan svet. Da li je prošlo vreme pravih uzora i zvezda? O tome ko su zvezde, odnosno javne ličnosti naše stvarnosti, Nataša Ninković kaže:

– Zvezde su isključivo političari. Tako se ponašaju i tako žive, čist glamur! Sigurno najunosniji posao. Kompletno brendirani, kako oni tako i njihove porodice, letuju i zimuju u najlepšim hotelima, žive u vilama i luksuznim stanovima. Kada urade nešto dobro, pomognu, što im je u opisu radnog mesta i plaćeni su za to, mi smo danima bombardovani u medijima njihovim humanim gestom. Samo čekamo kada će nas zvati na otvaranje Bulevara slavnih, da dobiju svoju zvezdu, sa otiskom šake… a mi takozvane „zvezdice” da im tapšemo iz publike, sa iznajmljenim haljinama i sponzorisanom šminkom i frizurom.