Одлазак Филипа Рота

Наступио је крај ере, јер преминуо је један од највећих писаца данашњице Филип Рот, аутор романа „Америчка пасторала”, „Удала сам се за комунисту”, „Портнојева бољка”, „Унижење”, „Професор жеље”, „Немеза” (код нас их је објавила издавачка кућа „Паидеја”, а раније и „Народна књига”)... Рот, који је био аутор толико духовит у приватности да је по мишљењима пријатеља могао да изгради каријеру стенд-ап комичара, и у литератури толико субверзиван, да је знао да протресе јеврејску заједницу, као и америчке пуританце. Страсног љубитеља бејзбола и Бруклин Доџерса, издало је срце у 85. години.

Књижевност по његовом схватању није „избор за мис моралне лепоте”, већ снага изникла из дрскости да се у речи удахне живот, да се сопствена биографија кривотвори и преобрати у моћну метафору. Живот јеврејске средње класе, идилично детињство у Њуарку, у Њу Џерзију, антисемитизам, мушка сексуалност и питања идентитета теме су којима је Рот био заокупљен у својим делима. Мотиви интелектуалних и еротских искустава утицали су на његово рано стваралаштво.

Роман „Портнојева бољка”, препун експлицитних сцена секса и мастурбације младог јунака, који ужива у томе што је лош, побудио је реакције попут оних да би било убитачно два пута прочитати ово штиво до изјава да би руковање са аутором било проблематично. Филип Рот је, међутим, проблему плотског приступао са свешћу о цени сексуалних слобода, што подразумева осећај кривице, емоционалну замку, као и то да сексуална моћ може да утамничи душу и нанесе неизмерни бол.

Рот је популарност стекао првом збирком приповедака „Збогом, Коламбус”, за коју је добио Националну књижевну награду.

Годинама је био кандидат за Нобелову награду, која му је измакла. Међутим и овако добио је много: Пулицера за „Америчку пасторалу”, затим, француску Легију части, Букерову награду, те Националну медаљу за уметност... У дистопијском роману „Завера против Америке”, за који је добио Награду удружења америчких историчара, замислио је Америку у којој је 1940. године уместо Рузвелта на изборима победио авијатичар Чарлс Линдберг, који је прихватио Хитлерову антисемитску политику и одустао од рата против нациста.

За Рота је важило то да се потпуно одрекао јеврејства, као и то да је копирао сопствена искуства. Његови коментари порицали су таква схватања, он је живот средње јеврејске класе сматрао занимљивим једино ако би га преокренуо наглавачке. У збирци прича „Збогом, Коламбус”, пак, кроз сатирични и иронијски фокус Рот је посматрао породични живот јеврејског дела Америке, пред којим су се педесетих година отварале нове могућности за напредовање. У његовом стваралаштву, поред тема и топонима, постоје и друге константе, попут неколико приповедача који се из књиге у књигу понављају: 9 романа приповеда Нејтан Закерман, у три је то Дејвид Кепеш, а аутор се поиграва и именом јунака Филип Рот.

У „Америчкој пасторали” Рот је конфронтирао осећај дужности послератних генерација добрих америчких момака, који су били послушни својим пожртвованим очевима, са њиховом бунтовном децом из шездесетих година. Главни јунак Свид Левов одрастао је као узорни Американац и Јеврејин, добар спортиста и средњошколски лепотан, чији свет експлодира заједно са бомбом коју је његова кћерка бацила на пошту, у намери да заустави рат у Вијетнаму. То је смрт невиности и наде, помешана са љубављу према сопственом детету, ребус и за самог приповедача који каже: „Остаје чињеница да се живот ионако не своди на исправну процену људи. Живети значи схватати људе погрешно, схватати их погрешно и погрешно и погрешно, а онда, након пажљивог разматрања, поново их схватати погрешно. Тако знамо да смо живи: када грешимо. Можда би најбоље било заборавити на исправну и погрешну представу о људима, и једноставно се препустити. Ако сте за то способни, благо вама!”

Године 2010, после романа „Немеза”, Филип Рот је најавио да престаје да пише, правдајући се врхунцем у свом стварању и тиме да је најбоље већ написао. Окренуо се читању историјске литературе. У једном интервјуу изјавио је да нико није могао да предвиди дистопију Америке 21. века, са Великим братом на челу, са Трампом, као ликом из Комедије дел арте, кога је упоредио са Чарлсом Линдбергом, али неспособним за било шта слично великом авијатичарском подвигу.