Хвала онима у чијем сам памћењу и срцу остала

Овенчану бројним признањима за своје јунакиње које је на себи својствен начин бојила племенитошћу, јединственошћу глумачког израза и надасве топлином, почев од фрајла Јуле у првој филмској поставци „Поп Ћире и Поп Спире” Соје Јовановић до Ање у Чеховљевом „Вишњевом саду”, Џеси у Шекспировом „Млетачком трговцу”, Аделе у „Дому Бернарде Албе”... У своју биографију уписала је бројна уметничка одличја, пре свих, „Бронзану арену” у Пули, три Стеријине награде у Новом Саду, од тога две за представу „Скакавци” Биљане Србљановић, у режији Дејана Мијача, у продукцији Југословенског драмског позоришта, односно за тумачење Меланије у комедији Борислава Пекића „На лудом белом камену”. Награду „Јоаким Вујић” за животно дело коју јој је прошле године доделио Књажевско-српски театар у Крагујевцу, Кристалну призму и многе друге.

Стеријина награда за нарочите заслуге на унапређењу позоришне уметности и културе, која ће наредних дана бити уручена Ренати Улмански, установљена је 1965. године, поводом десетогодишњице Позорја и не додељује се сваке године. Међу појединцима који су до сада одликовани овим признањем су, поред осталих, Јосип Видмар, Душан Матић, Велибор Глигорић, Хуго Клајн, Ели Финци, Мирослав Крлежа, Мата Милошевић, Рахела Ферари, Марија Црнобори, Мира Ступица...

Рената Улмански, чије име значи „поново рођена” јер је друго дете својих родитеља, рођена је у интелектуалној породици Улмански 1929. године у Загребу, а одрастала у Сарајеву и Београду. У свет глуме закорачила је још као девојчица када је осетила магију сцене играјући у представи „Кинеска лутка” у дворани Коларчеве задужбине, 1939. године. Пресудан утицај да за животно опредељење одабере глуму на Ренату Улмански имао је угледни позоришни редитељ Народног позоришта у Београду Ерих Хецл који је ратне године провео кријући се у кућама својих пријатеља, тако се скривао и на тавану породичне куће Улмански. Од њега је Рената Улмански спознала колико је за образовање важно проучити историју, финесе глуме и сценског израза. Недуго затим Рената Улмански приступа Драмском студију при Народном позоришту у Београду који је завршила у класи Мате Милошевића играјући у представи „Учене жене”, а нешто касније постаје чланица националног театра. У два наврата била је члан ансамбла Српског народног позоришта у Новом Саду, али и Београдског драмског позоришта, да би пуне четири деценије провела у у Атељеу 212 остваривши у њему цео спектар занимљивих представа, посебно са колегом Властимиром Ђузом Стојиљковићем, са којим је најчешће делила сценске дијалога.

Током каријере, како зна да каже, Рената Улмански памти два аплауза за које је била сигурна да су упућени њој:

– Онај када смо у ЈДП-у играли „Скакавце”, када сам на премијери, усред сцене, добила аплауз. Други је био на Стеријином позорју када сам са Љубом Тадићем играла „Корене” када се стуштио аплауз.

У међувремену Рената Улмански је студирала и Филолошки факултет и постала члан Удружења преводилаца Србије, будући да је са немачког на српски језик преводила дела Шницлера, Креца, Брукнера, Бернхарда... А оно што нам је надахнуто казивала на крају разговора биле су речи Омара Кајана, из 11. века које је прате на путу трајања: „Кад једном на земљи не буде нас, свет ће бити свет. Кад нам се изгуби и траг и глас, свет ће бити свет. Пре него што смо били ми, свет је био свет. И нама кад куцне задњи час, свет ће бити свет.”