Пријатељ са севера Европе

– Моје занимање за словенске језике почело је још у гимназији, у малом месту Фалун, 200 километара од Упсале, где сам учио руски. Касније сам, уз студије социологије, односно историје религија, почео да „ослушкујем” и језике тадашње Југославије, јер је у то време, шездесетих година прошлог века, много људи из СФРЈ долазило да живи и ради у Шведској. Онда сам одлучио да упишем славистику. Први пут сам дошао у Београд на годину дана 1967, захваљујући размени студената, да пишем рад о Стринбергу у југословенској позоришној и књижевној критици, а онда сам, до 1970, уз помоћ стручних стипендија више пута боравио овде и у Скопљу, проучавајући језик, књижевност и културну историју – каже др Магнусон.

По повратку је предавао српскохрватски на Катедри за славистику у Упсали, а онда почео да ради у Центру за источноевропске студије.

– У то време су у Шведској биле популарне источноевропске студије, и за свој докторски рад сам одабрао као тему секуларизацију у југословенском друштву, па сам тим поводом 1974. поново дошао у Београд на годину дана – прича др Магнусон.

Услед озбиљне болести, међутим, морао је да направи кратку паузу у каријери. Променио је и предмет изучавања. Докторска теза, коју је одбранио 1986, била је посвећена Југословенима у Шведској, а међу њима су Срби били, све до деведесетих, највећа група дошљака.

– Тих година је на заједничком нордијском тржишту постојала потреба за страном квалификованом радном снагом, у Шведској је чак основан биро при Министарству рада који је регрутовао раднике из Југославије, углавном медицинско особље. Истовремено је међу нашим социјалдемократама јачало интересовање за југословенски политички систем, за самоуправљање, а до Титовог писма осећао се и велики помак у друштвеним наукама, оснажила је критичка мисао. Све то је утицало да мишљење наших људи о Југославији, и Југословенима у Шведској, буде веома повољно. Наши интелектуалци су чак долазили на радне акције у тадашњу СФРЈ – присећа се наш саговорник.

Деведесетих година се све променило.

То се одразило и на Шела Магнусона који је праћење друштвених, политичких и културних процеса на Балкану усмерио ка етничким конфликтима, масовном насиљу, идентитету, етницитету, национализму.

– Био сам сарадник Центра за миграцију и етничке односе при Универзитету Стокхолм од 1994. до 1997, а затим прешао у Центар за етничке односе, где сам био укључен у пројекат о холокаусту и  геноциду. Логично, усмерио сам пажњу на оно што се догађа у бившој Југославији. Проучавао сам међународне конвенције и друга документа и дошао до закључка да у БиХ није било геноцида. Геноцид је оно што се десило Јеврејима у Другом светском рату и Јерменима у Турској. У Руанди је такође био геноцид, дакле, покушај да се потпуно или делимично уништи један народ. Имам утисак да се данас сувише олако користи ова реч, а ако је све геноцид, онда више ништа није геноцид! Као да нисте прави народ, ако нисте били жртва геноцида – коментарише др Магнусон који је на ту тему написао и књигу „Геноцид као метафора. Слика о рату у Босни и Херцеговини“.

Сад се поново вратио књижевности. Преводи Великићевог „Иследника”.

– Први моји преводи са српског су били стихови Васка Попе, кога сам упознао преко једног овдашњег пријатеља. Био је занимљива особа и памтим живе разговоре које смо водили. Књигу „Кућа сећања и заборава” Филипа Давида запазио сам кад је добила Нинову награду, али ми је и сама тема о којој говори веома блиска, таква је била и прича једног дела моје породице. А Великић је свакако један од савремених аутора који ће наићи на интересовање шведских читалаца – сматра наш саговорник.

Пола века је прошло између првог и овог последњег Магнусоновог боравка у Београду. Шта је остало исто, шта се променило?

– Иста је срдачност, љубазност и добронамерност људи. Овде се увек осећам добро, и добродошао. Не само зато што сам „осведочени пријатељ Срба” и преводилац са српског језика. Разлика је у томе што је Београд постао део глобалне културе, у којој сви градови почињу да личе један на други. Али оно што је другачије, а одушевило ме, јесу боје. Некада је Београд био сив, а сада је бео и шарен, и то заиста прија оку – истиче др Магнусон.