Луксуз без луксуза

Када један архитекта добије награду Београда за архитектонско стваралаштво, онда то признање одређује даљу стваралачку судбину те личности. Тај догађај се не може заборавити ни заобићи, он мора да постане црвени поделник испод кога се у будућности не може; обавезујући критеријум којим се ваља користити. А када награду добије млади архитекта, онда се вредности награде мултиплицирају. Ове године то се догодило, награду града Београда добила је архитекта Ела Нешић за реализацију дела: „Луксузни апартмани 45 – Дедиње”.

Награђено дело је прва већа и сложенија реализација Е. Нешић, али испред ње стоји озбиљна радна биографија. Е. Нешић још као студент постаје сарадник угледног архитектонског бироа „Зенит” који води данас увелико афирмисани архитекта Мустафа Мусић. Ту је она најзапаженији сарадник на разним пољима рада, од пројектантског посла, до учешћа на конкурсима, изложбама и рада на уређењима ентеријера. Сав овај ангажман кристализовао се у врсног ствараоца тако да је његово најновије дело заслужно награђено, наградом која следи традицију и вредности раније традиционалне Октобарске награде.

Награђено дело изведено је у резиденцијалној зони Дедиња у близини дворског комплекса, у простору који је у Краљевини Југославији узорно грађен и обликован на највишем нивоу, простору који је у време друге Југославије брањен од потпросечности колективистичког становања и био успешно одбрањен, да би у годинама транзиције био препуштен разорној стихији и бахатости необразованог нуво риш света. Само рефлекси затомљених старих вредности и гола игра случаја могу ту и тамо да поврате изворни квалитет најексклузивнијег престоничког становања.

Из те сторије су се данас на Дедињу појавили награђени Луксузни апартмани. Све ово потврђује кратка изјава добитнице награде која је изјавила да се радује награди, али највише томе што се уверила да је био подстицајан њен страх, да приликом пројектовања не повреди своје претходне старије колеге који су градили углед Дедиња. Када се удруже страх, одговорност, рад и таленат нема бирократске опресије, необразованог моћника, рентијерске замке, ни залуталог архитекте који ће спречити настајање правог архитектонског дела.

И тако данас на Дедињу: вруће-хладно, сјајне предратне виле, лепе и солидне као јуче прављене, па на прескок кич дворци ограђени високим зидовима, миксовани са ругобним кућама извитоперене естетике и градитељског аналфабетизма. И онда промакне понека права кућа, као ова Е. Нешић. А она, иако у префиксу има реч: луксузни, нема у себи ни скупих ни луксузних материјала, ни помодарских апендикса, њен је „луксуз” у идеји да врати дигнитет месту на коме је настала, постигне пуну функционалност, удаљавајући се од ЈУС прескрипција.

Најупадљивији обликовани елеменат награђене куће је мотив меандрирања, коришћен обично код слепих забатних зидова. Меандер је иначе омиљена тема француских архитеката, од оног парадигматског ХЛМ насеља арх. Кокета, до актуелне реализације „Трапез” у Паризу. Меандер Дедиња добио је једну нову поетичну димензију. Лепршавост разуђених фронталних фасада обрубљена је паноима финих, плавим графизмом, допадљивих меандра, који се попут пењачице ледере успињу од тла до самог врха грађевине и ту спајају са плавим неба.