Кафана по глави становника

Здање на Крунском венцу, на саставу Милешевске и Улице Максима Горког, није могло да буде враћено оном коме је припадало, јер предратни власник, инжењер Адолф Сабо, настрадао је у ратном погрому као и већина његове сабраће Мојсијевог закона, а поратна наследница Албертина отишла је без потомства. Ипак, по правди и Закону о реституцији, имовина је припала Јеврејској општини. Ако, ваља се: многа београдска здања која су припадала жртвама холокауста дата су њиховим сународницима исте вере.

Међутим, око ове зграде подигла се прашина. Не зато што је враћена оном ком припада, већ зато што је у њој дуже од осам деценија прослављени ресторан „Каленић”! Злонамеран би могао помислити како овдашњи живаљ више воли кафане него комшије Јевреје? А, није тако. Чак је и Београђанин Данило Медић, иначе председник Јеврејске општине, изјавио да ће кафана „Каленић”, као украс тог дела града, наставити да ради као и до сада.

Речена кафана је, дакле, украс и Врачара, и Каленић пијаце? Али било би исправније рећи да је она тек један у низу украса. Јер до краја шездесетих година преко пута ње је била чувена пијачна крчма „Табор”, стотинак корака даље, у Каленићевој улици, шкрипао је бифе „Каленић”, мало ниже Улицом Максима Горког био је бифе „Зеленгора” а за њим ресторан „Горица”, да би  се намернику на следећем углу испречила кафана „Кикевац”, а за њом стари „Соколац”. Са оне стране пијаце и данас госте дочекује кафана „Врбас”, док Невесињска улица све више личи на веселу Скадарлију.

Али, погрешио би свако ко би то проценио као конкуренцију. Наиме, свака од побројаних кафана имала је и има друкчију клијентелу, различито радно време, посебан избор јела и пића, а једино сличне, и одувек скромне цене. И љубазан персонал, наравно.

А када је реч о „Каленићу” и његовим гостима, то су зором били сељаци из околине Београда, пијачни тезгароши, око осам пристизали су чиновници, око поднева лекари, новинари, понеки професор универзитета и наставник из оближње гимназије (али инкогнито), и комшилук, обично на породични ручак, по подне би пристигли уметници, глумци, редитељи, писци и сликари, а увече млађарија и они који су се тако осећали. Четвртком су долазили цвећари јер им је тог дана пристизао еспап на Каленић пијацу, а често, суботом и недељом, домаће и стране дипломате, академици, па чак и неке окруњене главе?!

– Није шала – објаснио је Крста Црнчевић, чувени српски угоститељ. – А, мислим на кнегињу Јелисавету Карађорђевић, која изгледа станује негде у близини „Каленића”...

Не зна се ко је увео правило да зидове кафане украшава фотографијама редовних гостију (што је доцније баштинио Мија Алас), а на почасном месту увек је стајала она с које се гостима смешкао наш Влада Булатовић Виб. Кад је Жика Тлачинац зидове почео да украшава урамљеним кухињским крпама, „домаћицама”, које се памте по извезеним мудростима као што је она „Домаћице мање збори да ти ручак не загори”, Вибова слика је остала на свом месту, а прикључио му се и глумац Михајло Мика Викторовић.

Али, бивало је и уметничких дела, јер су Слава Богојевић и Слободан Марковић завели обичај да боемску оскудицу „премосте” плаћајући цехове – сликама. Доцније би их поштено „откупљивали”, али понека би и преостала, па је речена „галерија” условила да се карирани кафански столњаци замене једнобојним, колико да се смири шаренило. То су биле једине праве измене.

Јер, чак је и јеловник одувек био прилагођен клијентели, па су сабајле за доручак, нормално, нудили шкембиће у сафту, чорбаст пасуљ или телећу главу у шкембету, преко дана понуду би попунили збиља врхунским јелима из ризнице наше националне кухиње, гибаница обавезно, а тек предвече би распалили скару са које су пред госте износили ненадмашни роштиљ. Као и сада, уосталом. Како унутра, тако и у башти.

Још један обичај потрајао је до данас. Реч је о неусиљеној љубазности персонала, који као да је из школе као највећу вредност понео истину да су келнери – најбољи амбасадори кафане, града, нације и државе. А поштење и да се не спомиње: потписнику ових редова конобар „Каленића” је, црвенећи и извињавајући се, вратио разлику од нехотице преплаћеног цеха кад је опет наишао месец дана касније.

Е, да смо мало више таквих кафана сачували, и за нас, и за будућност, где би нам био крај?