О интеграцији, из Даблина

Прочитала сам много чланака и коментара из ове рубрике, и увијек ме изненаде негативни коментари у вези са интеграцијом, па ево да и ја дам свој суд.
Бањалучанка сам, у Даблин сам дошла прије 6 година. Мислила сам да идем на годину дана, да пропутујем, утврдим енглески, стекнем неко животно искуство...Још сам ту...Прије мјесец дана напунила сам 25 година. Радим пуно радно вријеме а већ 5 година се вандредно школујем, још мало па ћу да дипломирам. Није да није напорно али је вриједно напора. Имам времена и за дружење, читање, изласке, и за кино и концерте. Бар 2 пута годишње негдје отпутујем на одмор, у земље које ме привлаче и које су ми интересантне, и отприлике сваких 8 мјесеци одем кући на 10-ак дана. Све ово, школовање, путовања и остале хобије и све што ме интересује и испуњава, сама финансирам, са својом просјечном платицом, просјечном, за ирске стандарде... Немам ирски пасош, имам ирску радну визу у плавом БИХ пасошу.

Волим Даблин јер сам ту одрасла независна и (релативно) неспутана, град у ком сам одрасла у правом смислу те ријечи, на свој начин, како сам ја хтјела.
Да ли сам интегрисана? Радим, студирам и дружим се са Ирцима, и људима разних нација који овдје живе. Момак ми је Србин као и пар другова, чије су дјевојке или жене Иркиње. Дјевојка с којом се дуго дружим је из Хрватске. Свако јутро читам „The Irish Times” (а ето често и „Политику“) знам добро шта се дешава у Ирској, оно што ме интересује а и многе податке који су ми релативно небитни. Не идем у српске клубове али њих овдје и нема (за разлику од рецимо Цириха), а и да их има, изабрала бих нешто ново, чега баш и нема у великој мјери, или уопште, код нас. Знам и пратим и «ситуацију» код куће, фале ми породица и пријатељи али мало шта друго. А планирам се и вратити кући, када за то буде вријеме, добро вријеме. Нисам асимилирана, живим на свој начин у оквирима Ирског друштва. Знам и поштујем и своје и њихово вриједно поштовања, а и Ирци моје. Ирцима с којима се дружим купим поклон за Божић у децембру, они мени у јануару, иако знају да то није наш обичај. Мали примјер али значајан. Многи су чак и ишли у Бањалуку и неке друге градове бивше Југе на одмор, и било им је одлично. Прије пар дана, тата моје другарице (Иркиње) ми је дао на поклон теглу домаћег пекмеза од шљива, коју је донио са пута из наших крајева.

Да сам овдје дошла старија, и због новца, било би ми много теже, то видим по неким људима које знам. Обраћала бих више пажње на ствари које ми се овдје не свиђају (а има их, али човјек може да их примјети али и избјегне) и теже бих се навикла на ново и одвикла од старог. Пошто сам рођена 1983. год, стари добри живот о ком многи пишу ми је познат само из приче. Сада знам да сам одрасла у тешким условима, тада ми је то било нормално јер сам била мала и за боље нисам знала. Често будем срећна због тога јер никада не гледам у будућност мислећи и поредећи је са прошлошћу. Живећи како живим, никад се у потпуности не слажем са многим стварима овдје (могла бих о томе писати сатима), ни са многим стварима у Бањалуци (могла бих писати данима), али то је сасвим нормално и не утиче на мене негативно.

Што се тиче прилагођавања у Ирској, свједок сам интеграције, асимилације и изолације и на који год се од ових начина људи прилагоде, често је у питању лични избор. Изоловани су, из мог искуства, најчешће они који дођу само због материјаног стања па раде, штеде и чекају боље сутра и сами за себе кажу да им живот пролази у чекању. Живјети у иностранству физички а код куће ментално је изолација, најтежа опција коју млади могу да изаберу. Та растројеност, и овдје и код куће, ни овдје ни код куће је често ирационална и тужна. Старији људи који дођу из нужде често не науче језик и држе се земљака који су махом наметнуто а не изабрано друштво, па се, у недостатку свакодневног животног садржаја и интеракције, осјећају усамљено и неприхваћено и пате за домовином и заувијек измјењеним начином живота. Кажем често, не генерализујем. Изоловани су често и људи чија је религија и култура њима једноставно неуклопива. Асимилирају се они који не желе да се враћају кући па прихвате већину понуђеног у иностранству, оснују породице и круг пријатеља у новој земљи. За њихову дјецу не бих рекла да су заборавили домовину јер домовину једног, или оба родитеља, нису ни знали. Могућност асимилације у ирском друштву би била прича за себе с обзиром да је ирски језик скоро па ишчезнуо и да је младим Ирцима матерњи језик енглески, а и ако асимилација није само прихватање туђег језика, многе ствари почну са језиком. Асимилација у полу-асимилираном друштву?

Али да се вратим на тему. Интегрисани живе у новом друштву, не заборављајући ни одакле су, а ни гдје и зашто су дошли, као ја. Разлог одласка, или доласка, је највећи фактор који услови у коју ће се групу људи стопити. Неко је писао како интеграција не постоји. Постоји. Има доста (не и довољно) младих људи мојих година, који су отисли у иностранство да се осамостале, школују, стекну искуство и обиђу свијет а врате се кући.
Истина, лакше се интегрисати док немате породицу па имате више времена за интеракцију са разним људима, различитих нација, али и породични људи су писали у овој рубрици са позитивним искуством интеграције. Знам овдје доста младих Срба који само причају како је код нас (у Србији или Босни) најбоље, како смо ми Срби најбољи и најплеменитији, носе мајице са ликовима «хероја» и сматрају се паметнима јер искориштавају овај систем а тјерају по своме. Такви су полу-интегрисани из користи, а изоловани из принципа али им није лоше јер нађу себи сличне.

Не постоји једно правило за прилагођавање наших људи у иностранству. Ирска стварно пружа шансу странцима да се уклопе, и они који хоће, и који се потруде, могу да се школују док раде, а то је један од најбољих начина да се интегришу. Поуздано знам да многи који се жале да нису прихваћени, нису ни пробали. Они се много боље осјећају ако вјерују да их Ирци не воле и не желе. Наравно да и неки који се труде да се уклопе (уклопе не значи асимилирају) некада наиђу на људе који су ограничени па су им странци за све криви (или су имали лоше искуство па су искључиви) али у свакој нацији постоје људи којима памет не брани такав став. Па не треба да идемо далеко у иностранство за доказ ове теорије. Много мојих пријатеља Срба, који су отишли из Бањалуке на студије у Београд, се жалило на лош третман и гледање с висока од стране Београђана. Па зар треба да генерализујемо да су сви Београђани такви? До прије 30-ак година, Ирци су «бјежали» у Америку јер у Ирској нису имали нормалне животне могућности, тако да људи који се сјећају тих дана разумију странце који им свакако бар економски требају. А многима требају и културно и социјално. Неки који одрастају у благостању не виде то на исти начин али 'свако има право да на ствари гледа из свог угла, макар из тупог'.

Прихватам да је у Аустрији, Њемачкој или Швицарској другачије. Била сам у Швицарској на пар дана и неки Срби које сам тамо случајно упознала имају другачији став према држави у којој живе, и у којој су често, рођени. Али има и оних који су слични мени, који су дошли гледајући у будућност пуни снова и наде. Такви знају да ће прилике које им се пружају у иностранству најбоље искористити ако се правилно интегришу. При том не морају да забораве одакле су дошли. Ја сам ово све писала из свог искуства, са становишта Српкиње која је у Ирску дошла са 19 година, послије рата и зла, без икаквих предности или привилегија, са 100 евра у џепу и интегрисала се без асимилације и изолације.

Многи читаоци, вођени лошим искуством, коментаришу не имајући у виду младе Србе који су отишли у иностранство у посљедњих 10-ак година да нешто виде, чују и постану самостални, еманциповани људи широких видика. Људи који су отворени према културном плурализму. Људи који вјерују да се имају гдје вратити, ако тако одлуче. Људи којима песимисти често кажу да не буду наивни и да сједе ту гдје јесу. Људи који вјерују да своје позитивно искуство у иностранству могу наставити код куће. Људи који гледају само напријед.

Ова моја прича би можда била интересантнија да сам била искључива али онда не би била истинита. Једино што бих могла да констатујем је да је немогуће бити искључив у дефинисању живота у иностранству. Дефиниција има колико и људских судбина али интеграција је засигурно могућа. Свако је на крају вођен сопственим тежњама и искуством.
С поштовањем,