Марина Абрамовић у Београду

Оставила је све школе, правце, теорије или узоре и пошла својим путем.  Атеље јој је био галаксија, а сликарско платно тргови, улице и музеји широм света.  Уметности се дала – од главе до пете – и још малчице више. Себе, у уметничко дело претворила, потчинила публику ослободивши је улоге сиве масе и немог посматрача. 

Ослањала се на змије, тибетанске древне мудрости, урањала у спиритуалне технике и надчулно, обилазила најудаљеније кутке земљине кугле, чак и руднике у Бразилу, живела четири године са љубавником у аутомобилу, искусила пустиње и домороце, прошетала Кинеским зидом...

Где није била само да би упила енергију и предала је публици која је за њу материјал као што је стена за скулптора. Ова алхемичарка устоличила је перформанс као цењени жанр и посегнула за инсталацијама када ни најсмелији духови нису умели да га потчине.

Натпросечно даровита, уз то побуњеник и маштар, Марина се издвојила већ првим сликама почетком седамдесетих, после завршене ликовне академије у Београду, у класи Стојана Ћелића.

Док Оља Ивањицки изводи своје хепенинге, она иде даље: смело устоличује боди арт. Залог је њено тело. Публику је шокирала боди артом „Ритам 5” изведен у Студентском културном центру у Београду. Какав призор за историју уметности: Марина сече нокте и косу и баца их у огромну петокраку!

Све је указивало да она неће дуго издржати у средини коју је оцењивала медиокритетском. И није издржала. Спаковала је кофере и отишла у свет да га открије. А свет је открио њу. Одрасла у стегама просперитетног социјализма у коме је бестселер био Марксов „Капитал”, у друштву које је  хрлило напред газећи пред собом индивидуалност и дашак личног – јер све је тада било масовно и објективно – Марина се обрела на Западу ничим ометена.

       Пред њом је било огромно искушење: неограничена слобода.

       Неки су се у њој заувек изгубили.

       Марина није.

       Привремено се настанила у Холандији и склопила уметнички брак са Немцем, Улајом. Заједно су плутали на непрегледном океану уметности.

Једном су се, голи, трчећи из све снаге, сударали. Једном су, леђима ослоњени једно на друго, косе везане за косу, преседили седамнаест сати.

      Једном су, једно другом удисали угљен-моноксид из устију док им није позлило. У њујоршком Новом музеју изводили су своје чувено дело „Прелазак ноћног мора”, инспирисано искуством из пустиње Гоби и Тар. Седели су непомично седам сати – колико је радно време музеја – сваког дана гледајући се преко дугачког стола. Покушали су да не трепну.

       Успоставили су „енергетски дијалог” и призивали трећу присутност коју су називали „Оно”. Та енергија по њиховом веровању се преноси на гледаоце. Марина и Улај, истраживали су свет без граница и политике. Круна је био пројекат –Кинески зид – припреман осам година. Марина је кренула од Жутог мора, Улај с другог краја, из пустиње. Пешачили су годину дана једно другом у сусрет, свако својом страном Кинеског зида, у светлећој одећи. Снимао их је сателит.

Срели су се на пола пута и – растали. Као уметници и љубавници. „Живот је променио концепт”, изјавила је тада Марина. Наставила је својим путем – сама. И направила чуда.  Врхунац је био њен рад „Балкански барок ”на венецијанском бијеналу 1997. који јој је донео Златног лава.

     Том приликом је извела перформанс „Чишћење куће”, један из серије оних радова којима је ослобађала себе, меморију и емоције од баласта прошлости, како би после „чишћења” постала отворена за будућност. Седела је на гомили крвавих костију које је стругала наочиглед радознале публике у Венецији, дочаравајући им Балкан као простор снажних и супротстављених емоција.  Било је то пре две деценије. Како време споро пролази.