Путин и пензионери

Оно, међутим, што протестима даје озбиљност је чињеница да су се, сем дежурног бунџије Алексеја Наваљног, на истом послу нашли и припадници традиционалних парламентарних странака: комунисти, ЛДПР Владимира Жириновског, „Јаблоко” и „Праведна Русија”. Истине ради ваља нагласити да је Путин пензиону реформу најавио још у предизборној кампањи, али као да нико из опозиције није схватио њену озбиљност и није ни покушао да на њу реагује. Сетили су се тек када је процес покренут.

Подсетимо, пензиони систем у Русији није се мењао још од давне 1928. када је и установљена садашња граница. Али треба имати у виду да у то време просечни животни век мушкараца није прелазио 43 године. Данас он износи безмало три деценије више. Зато је премијер Дмитриј Медведев изјавио да је промене у овом сегменту требало спровести још одавно и да их више, једноставно, није могуће одлагати.

У свом говору непосредно након полагања заклетве, Путин је као кључне тачке будућег деловања истакао раст пензија и побољшање демографске слике у земљи. Ова иницијатива прихваћена је са великом пажњом и одобравањем. Али чим се кренуло у стварање услова за њену реализацију појавиле су се и препреке.

Објективно, незадовољство предлогом о продужењу радног века није нешто што би могло драматичније да утиче на планове шефа државе, мада вреди поменути да је управо због најављене реформе његов рејтинг у кратком року пао за чак 15 процената. Према истраживању Сверуског центра за испитивање расположења јавног мњења (ВЦИОМ), још 14. јуна Путин је имао подршку 78 одсто руских грађана. Већ сутрадан тај проценат је пао на 70,9 да би се 24. јуна спустио чак на 63,4 одсто. Овакав развој догађаја навео је Дмитрија Пескова, аташеа за штампу Кремља, да изјави како сам шеф државе нема никакве везе са предложеним реформама, већ да су оне потекле из владе. Додајмо и да се према испитивању ВЦИОМ, чак 92 одсто Руса противи продужетку радног века. Не чуди стога што је поменута одлука обзнањена управо у време светског фудбалског првенства.

Први митинзи одржани су на Далеком истоку и у неким градовима у Сибиру где су демонстранти носили транспаренте на којима је, између осталог, писало: „Подизање пензионог узраста је геноцид”, „Не завлачите руке у наше џепове” и слично. То је навело многе посматраче на закључак да је цела реформа у овој деликатној социјалној области предложена исхитрено и без озбиљних анализа.

Према једном обимном истраживању обелодањеном прошле године, руска привреда би, уколико реформа пензијског система не буде спроведена, до 2030. могла да остане без 5,5 милиона радно способних грађана. Већ 2035. број пензионера превисио би број запослених.

Како наводи Јулија Вилхелмсон из Норвешког института за спољну политику, Путин није свемогући лидер, каквим га неретко представљају. Ипак вреди поменути две ствари на којима он темељи своју власт. Лична популарност даје додатну легитимност његовој владавини. Управо стога он је у протеклих 18 година у више наврата мењао своју политику прилагођавајући је расположењу грађана.

Други ослонац је чињеница да у апарату власти постоје различите интересне групе, без претерано јаког утицаја, али у вечитом надигравању, а које се повремено смењују. У протеклим годинама свој глас најјаче су дизали такозвани јастребови, да би их у новије време надгласали припадници струје либералних економиста.

Довођењем Путина на место председника (2000), основни циљ његовог претходника Бориса Јељцина био је јачање државе, како на војном, тако и на плану изградње модерне, функционалне економије. То тражи немале жртве. Управо попут реформе пензионог система. А Русија ће постојати и након Путиновог (евентуалног) одласка 2024.