Остао веран лајковачком завичају

Питате ли познатог писца Радована Белог Марковића зашто је остао да живи и ствара у Лајковцу, а могао је у Београду или другде, одговориће у секунди:

– Мени је овде лепо, и никад нисам осећао било какву тескобу. Ако ми треба Београд, ето ме у њему за сат времена. Близу су ми и други градови. Лајковац, Колубара, моје село Ћелије, Ваљево, па Повлен, Дивчибаре су оно што волим, чему се сваког јутра обрадујем, и зато сам ваљда и остао веран завичају. И те како се може стварати у малом месту. Битно је шта радите, а не где то чините.

Писац романа и приповедака, некада угледан новинар ваљевског листа „Напред”, којег су колеге изузетно цениле, управник библиотеке у овом симпатичном месту. То је, у најкраћем, његова радна биографија.

– Моја душа су Ваљево, Колубара, Лајковац и цео тај крај. Без њих не бих могао, нити бих опстао – загледан је у зграду лајковачке железничке станице којом и даље доминира водоторањ, познатији као „бузометар”.

Длан божје земље

Живи Радован Бели Марковић у Лајковцу животом обичног човека. Ослоњен на штап, „јер га ноге слабо слушају”, опет ће сасвим искрено:

– Овде, у свом крају, ни за шта нисам остао ускраћен. Са суграђанима лепо сарађујем. Варош је моја колико и њихова.

Додаје у свом стилу:

– Знате кад сам поверовао да сам писац? Тек кад ми се име појавило у укрштеним речима!

Писац је великог формата. Приповедач и романсијер. Са два најновија романа има сабрана дела у 15 књига. Први роман „Паликућа и Тереза милости пуна” објавио је 1976. године. Ређали су се, потом, „Лајковачка пруга” (један од најлепших романа у новијој српској историји), „Луминација у Ћелијама”, „Последња ружа Колубаре”, „Кнез Мишкин у Белом Ваљеву”, „Девет белих облака”, „Ћорава страна”, „Госпођа Олга”, „Путникова циглана” и други. Књиге су му високоцењене и награђиване, а радње у њима смештене у пишчевом завичају. Пише приповетке и кратке приче, тврдећи да је теже то писати него романе. У својим делима склон је иронији и самоиронији. Ни једног часа не крије патриотизам и љубав према земљи:

– Србији нико неће ишчупати корен, јер је она длан божје земље. Како то мислите да се може догодити? Да нестане земља, да је нема? А, шта ћемо са онима под земљом. Све је то Србија. Зар њих није више него овоземаљских? Ако се у српској души расплине висока визија Небеске Србије, онда је Србаљ и за поднебесну Србију узалуд гаће крвавио. Боље би било да нас што више има, и надајмо се томе, а и да име Србије неће погинути...

Пише кад пожели. Чини то на комадићима папира, заправо рестловима из штампарије. Кад се број тих папирића нагомила, седа за компјутер и све то преточи у рукопис. У нечему је, ипак, оригиналан: и даље пише обичном, графитном оловком. Модерну технологију користи кад баш мора, мада нам је лајковачки вајар Милутин Ранковић напоменуо да се Бели Марковић међу првима у библиотеци служио компјутером, и то оних година кад је за нас то било „чудо технике” и кад смо на једвите јаде прихватали да писаћу машину заменимо екраном и тастатуром. За своје књиге, за свеукупно стваралаштво хваљен je и награђиван. Признаје да му радост причињавају награде малих средина. Силно се обрадовао кад су му јавили да је добио награду за животно дело СО Крушевац – месне заједнице Беле воде. Остао је затечен и неизмерно срећан.

Врхунски писац који никада није живео од књижевности. Напротив.

– Ја сам све ово време живео за књижевност – пали нову цигарету.– Да нисам писац, живео бих од пензије и читао књиге. Написао сам оно што је у мени.

Пруга у романима

Са супругом Емилијом има уобичајени дневни ритам. Обрадује се сваком новом јутру, бриге некако остави по страни, чује се телефоном или се сретне с пријатељима, присуствује или учествује на манифестацијама на које га позову, присутан је и на књижевним вечерима, изложбама... Активан је колико год му здравље дозвољава. Позната, у песмама опевана лајковачка пруга неизбежна је тема и нашег разговора. Доспела је пруга и у његове књиге. И она и Лајковац. Памти и увек воли да се сећа старог Лајковца, мада хвали и овај садашњи, све модернији. Понекад помисли да сви који у њему живе често не виде колико се променио.

– Кад мене питате за Лајковац, за возове, пругу, железничаре, ја ту живим у прошлости – каже с дубоким уздахом.–И данас памтим кад ме је мајка први пут довела у Лајковац код берберина на подшишивање. Те слике трају целог живота. Лајковчани су себе увек некако упоређивали са светом. Ваљда зато што је одавде, возом, могло да се стигне на све четири стране.

Шта је с временом које је остало на старим фотографијама, у пожутелим архивским документима?

– Не волим што је на железничкој станици сада више тишине него продорног писка локомотиве. Лајковачке ноћи су деценијама биле испуњене шкрипом или клопарањем вагонских точкова, жамором путника, звуком пиштаљки многобројних железничара. Ја то обично кажем да је наша варош била у железничкој гравитацији. Такси смо имали још 1928. године, на железници је радило око 1.500 људи разних националности из свих крајева некадашње Југославије. Радило је десетак и више кафана од којих се многе никад нису закључавале. Да вам не причам о данима кад би железничари примили плату и кад их је у кафанама чекала музика и добра храна. Како су стално примали неке паре, и кафане су добро радиле.

У „Википедији” смо о писцу прочитали и ову занимљиву белешку: „Простор и време које описује у својим делима су апсолутни, све се одиграва у његовом унутрашњем свету. Употребљава топониме свог родног краја (Колубара, Лајковац, Бело Ваљево, Обреновац, Уб), али они не представљају конкретне географске појмове, већ постају универзалне појаве. Изражава се необичним језиком са мноштвом сопствених неологизама, архаизама и варваризама... Од свега тога се брани хумором и иронијом – подсмева се свему, а пре свега себи самом”.

Легат Градској библиотеци

Начинио је Радован Бели Марковић са супругом Емилијом још једно добро дело – основали су легат у Градској библиотеци. Лепа је то била свечаност, а и поклони су били драгоцени: око 2.000 књига, од којих више од 700 са посветом аутора, слике, скулптуре од дрвета, белешке, рукописи, лични предмети. Легат је, сви су се с тим сложили, од изузетне културно-уметничке и духовне вредности.

– Супруга и ја смо у једном тренутку проценили да је најбоље да све књиге које смо добијали од писаца и пријатеља или које смо куповали сместимо у Градску библиотеку, јер им је то право место – појашњава ову одлуку.

Био је Бели Марковић својевремено проглашен за личност године у Ваљеву. У његовом дому, библиотеци, код многобројних читалаца су дела која ће, засигурно, још дуго трајати. Он је, пак, поносан што је остао привржен својој Колубари, Ваљеву, Лајковцу, Ћелијама...

Остаће, победиће Србија

Градска библиотека у Лајковцу је, како у време кад је њоме руководио Радован Бели Марковић, тако и касније, стециште многих културних збивања. Преносимо утиске Добрице Ћосића и Светлане Велмар Јанковић у време кад су у њој боравили. Велмар Јанковић: „Изузетно књижевно вече, са изврсном публиком са којом се успоставља изванредан контакт. Хвала Радовану Белом Марковићу и управи Градске библиотеке на овом сусрету са читаоцима који се не може заборавити”. Ћосић: „Проћи кроз оронулу Србију у преживљавању као незауставива пропадања стваралачке снаге српског народа, ево ме у Лајковачкој библиотеци где домаћинује велики српски писац Радован Бели Марковић – да у души припалим наду: Остаће, победиће Србија”.