Учитељ међу кошницама

 Куршумлија – Пре десет година, Миливоје Перовић, свима у Куршумлији познат као Пера учитељ, оставио је школу и ђаке и сав се посветио – пчелама. То је, каже нам, урадио тешка срца, јер он је волео рад са децом, а деца и родитељи су волели и ценили њега, било је и признања, али... Не може љубав да се дели, вели Миливоје.

Пера пчелар, како га сада зову, има више од 130 кошница са пчелама. Сав се њима посветио и живи, истиче, од продаје не само меда, него и млеча, поленовог праха, прополиса... Код њега се снабдевају новим пчелињим друштвима, готово сви из овога краја који почињу ово лепо занимање или шире пчелињак. Он је познат и широм земље: члан је редакције часописа „Пчелар“, био у председништву републичког удружења пчелара, овде је председник општинског друштва...

У породици Перовић пчеларење има дугу традицију. Отац Раде, који је рођен у суседном селу Селишту, као учесник рата, колонизован је у Новој Пазови. Ту је радио као столар у земљорадничкој задрузи и основао пчелињак. Ту му се родио и школовао син Миливоје, а кад је завршио учитељску школу, отац је одлучио да се врати у завичај. Преселили су и пчеле у Пролом Бању, било је то 1968. Уз учитељски посао у селу Грабовници, помагао је оцу и у пчеларству, а кад се 1975. оженио, отац му је као свадбени дар дао – кошнице са пчелама. Поставио их је на брег изнад родне куће супруге Гордане у селу Плочнику. И сада су ту, али на десетине. Каже кроз шалу да није он одакле му је жена, него су то његове пчеле. А још више их има горе подно Копаоника, недалеко од бране на Топлици, која се гради у Селови.

На необичан корак да напусти рад у школи одлучио се Миливоје, мислећи, пре свега, да ће на тај начин моћи да боље живи, него од скромне учитељске плате. А била је то, вели, породична одлука. Сада су сви посвећени том послу: супруга Гордана, ћерке Лана, студент медицине и Миона, професор енглеског језика. Ипак, непосредни рад на пчелињаку остаје само Миливоју. Да му пчеле не би страдале од неконтролисаног прскања воћњака, он комшијама поклања кошнице са пчелама, а за узврат само тражи да га обавесте о времену кад намеравају да третирају своје воћњаке. И та стратегија, каже, одлично функционише. А има Миливоје и других планова за даље усавршавање и гајења пчела и продаје њихових производа.

– Управо преговарам са представницима једне немачке фирме која овде организује органску производњу малина и купина. Под њиховим стручним и маркетиншким надзором у Косаници ће се ускоро производити органска храна на бази пчелињих производа, што ће, надам се, омогућити да мед буде српски бренд на тржишту ЕУ. А кад би држава подстицала пчеларство, ја бих кренуо у производњу медовине на велико. Нашао сам за то рецепт са почетка прошлог века под називом „медовина старих Словена“ и додао пролом воду, тако сам добио и укусно и лековито пиће – открива Миливоје.

Перовић наводи енглеско искуство по којем једна кошница са пчелама „заради” годишње 1.200 евра, не само од меда, него много више од опрашивања воћњака. 1.000 евра остаје држави, а пчелару 200. Отуда држава тамо подстиче разним бенефицијама ово занимање, а код нас, укинут је чак и регрес на шећер, а пчеларски прибор опорезован као сва друга роба – упозорава Миливоје Перовић.