У Србији се тренутно води 2.000 стечајних поступака
Покретање стечаја у „Азотари” неизбежно је јер су дугови премашили вредност капитала. За раднике ове панчевачке фабрике, који штрајкују, као и за многе друге, стечај је синоним за стављање катанца на фирму и одлазак на улицу. Осим што ти поступци у Србији умеју да потрају деценију или две, тешко их је убедити да ће предузеће из стечаја изаћи опорављено. Мало је таквих фирми код нас које су прошле кроз реорганизацију и започеле нови живот.
По завршетку стечајног поступка, једна од највећих фабрика азотних ђубрива и азотних једињења у региону биће понуђена на продају, што ће омогућити да нови власници поново организују производњу, на ефикаснији начин и без оптерећења старим дуговањима, најавио је Александар Антић, министар енергетике. Коме ће и како „Азотара” бити понуђена – није познато.
Дугови панчевачке фабрике из године у годину само су се гомилали. У овом тренутку износе око 200 милиона евра, а највећи део је према „Србијагасу”.
Душан Бајатовић, директор „Србијагаса”, рекао је недавно да се са рачуна „Србијагаса” у последњих 10 година у „Азотару” слило 450 милиона евра. Обавезе фабрике двоструко су веће од вредности целокупне имовине, која је процењена на око 100 милиона евра.
Љубодрагу Савићу, професору Економског факултета, покретање стечаја изгледа као логичан и нужан епилог. Подсећа да је у сличној ситуацији био и хрватски „Агрокор”, а то што је запошљавао више од око 60.000 радника није га спасило стечаја.
– Ако смо у тржишној привреди, држава мора да подвуче црту. Нема смисла да новац из буџета, од смањења пензија и плата, одлази на покривање губитака предузећа. Пропаст „Азотаре” траје од приватизације, то јест од када је нови власник, конзорцијум који су чиниле литванске фирме „Арви” и „Санитекс” и београдски „Универзал холдинг”, продао линију карбамида, без знања Агенције за приватизацију, која је касније и раскинула уговор о приватизацији. Потом је уследила афера са регресираним горивом. Неко већ деценију и по ради на штету „Азотаре”. Највеће жртве су радници, који нису ни за шта криви – каже Савић.
Када се прогласи стечај, према Закону о стечају, сви радници, у овом случају њих 1.100, остају без посла. Одлазе на тржиште рада. Већ им је понуђен социјални програм, отпремнине од 200 евра по години стажа, пошто су у процесу приватизације.
Професор Савић сматра да „Србијагас”, као већински поверилац, не може да управља „Азотаром”, јер се бави трговином гасом и просто „не уме да ради тај посао”.
– Веће поверилаца може да предложи решење за фабрику. Једна од могућности је ликвидација предузећа и продаја имовине у целини или у деловима. Друга је покретање програма реорганизације. Веће поверилаца може да одабере професионално руководство, које би очистило фабрику од дугова, сузило производњу, оставило здрав бизнис и ангажовало онолико радника колико им је потребно – објашњава професор.
Ипак, све је то на дугом штапу, јер стечаји могу дуго да потрају. Према подацима Агенције за лиценцирање стечајних управника, у Србији се тренутно води око две хиљаде стечајних поступака, који у просеку трају око две године. Међутим, 27 њих се „развлаче” између 15 и 23 године. Међу најстаријим је стечај Косовске банке, а по „стажу” је близу и Беобанка, која је у стечају од 2002. године.
Београдска конфекција „Беко” у стечају је пуних 15 година, иако су повериоци намирени још 2009. Према писању медија, почетком ове године на рачуну је било 29 милиона евра, али се чека окончање три судска спора да би мали акционари били намирени. Неки од њих су загазили у позне године.
– Имам 80 година, не могу више ни да шетам, ни да идем на Калемегдан, ни пред Владу Србије. Мислили смо да ће у јануару да се оконча спор, али је агонија настављена. У тој фабрици сам радила 35 година, од своје 15. године, а старост ми прође у чекању мог новца – рекла је својевремено Рада Г., једна од бивших радница ове фабрике.
Љубодраг Савић каже да у стечају најбоље пролазе стечајни управници и стечајне судије.
– Они имају велику моћ и управљају без икакве одговорности. Неки стечајни управници раде свој посао добро, али има оних који штите своје интересе. Они су господари живота и смрти у тим фабрикама. Стечајни управници одлучују коме ће и колико платити потраживања. Стечајне судије по закону те одлуке треба да одобре. Наш закон о стечају је добар, али се не примењује. Јер, очигледно један број људи има мотив да стечајни поступци трају дуго – каже Савић.
Нажалост, додаје, мало предузећа код нас преживи стечај и из њега изађе боље, док је то на Западу сасвим другачије.
Тамо је нормално да се отвори стечај када фирма почне да прави губитке или западне у тешкоће. Долази нови менаџмент, са знањем и новцем, предузеће се оправља и наставља са радом.
Да стечај не значи нужно и крај неког предузећа доказ су фирме „Оригами хемија” из Београда, „Нови живот” из Зрењанина, АИК из Крагујевца и „Шумадија” из Ваљева. Оне су прошле то „искуство”, преживеле и наставиле нормално да послују. Али ова предузећа више су изузетак него правило, јер се мало ко уопште одлучује да предузме мере за опоравак док банкротство не закуца на врата.
Куповина предузећа из стечаја
За разлику од приватизације, где се купују фирме са обавезама и теретима, када се преузимају фирме из стечаја купују се без било каквог терета. Нема терета хипотеке, која се по сили закона скида. Нема обавеза према радницима. Купује се чист пословни капацитет, који купац може да користи за своје намене како хоће. Нико га не условљава да настави делатност, а купопродајна цена је 50 одсто процењене вредности. Једна од успешнијих продаја из стечаја јесте продаја Индустрије меса „Митрос” из Сремске Митровице. Ово предузеће купила је аустријска компанија „Герлингер холдинг”, запослила раднике и инвестирала 16 милиона евра у опрему.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
