U Srbiji se trenutno vodi 2.000 stečajnih postupaka
Pokretanje stečaja u „Azotari” neizbežno je jer su dugovi premašili vrednost kapitala. Za radnike ove pančevačke fabrike, koji štrajkuju, kao i za mnoge druge, stečaj je sinonim za stavljanje katanca na firmu i odlazak na ulicu. Osim što ti postupci u Srbiji umeju da potraju deceniju ili dve, teško ih je ubediti da će preduzeće iz stečaja izaći oporavljeno. Malo je takvih firmi kod nas koje su prošle kroz reorganizaciju i započele novi život.
Po završetku stečajnog postupka, jedna od najvećih fabrika azotnih đubriva i azotnih jedinjenja u regionu biće ponuđena na prodaju, što će omogućiti da novi vlasnici ponovo organizuju proizvodnju, na efikasniji način i bez opterećenja starim dugovanjima, najavio je Aleksandar Antić, ministar energetike. Kome će i kako „Azotara” biti ponuđena – nije poznato.
Dugovi pančevačke fabrike iz godine u godinu samo su se gomilali. U ovom trenutku iznose oko 200 miliona evra, a najveći deo je prema „Srbijagasu”.
Dušan Bajatović, direktor „Srbijagasa”, rekao je nedavno da se sa računa „Srbijagasa” u poslednjih 10 godina u „Azotaru” slilo 450 miliona evra. Obaveze fabrike dvostruko su veće od vrednosti celokupne imovine, koja je procenjena na oko 100 miliona evra.
Ljubodragu Saviću, profesoru Ekonomskog fakulteta, pokretanje stečaja izgleda kao logičan i nužan epilog. Podseća da je u sličnoj situaciji bio i hrvatski „Agrokor”, a to što je zapošljavao više od oko 60.000 radnika nije ga spasilo stečaja.
– Ako smo u tržišnoj privredi, država mora da podvuče crtu. Nema smisla da novac iz budžeta, od smanjenja penzija i plata, odlazi na pokrivanje gubitaka preduzeća. Propast „Azotare” traje od privatizacije, to jest od kada je novi vlasnik, konzorcijum koji su činile litvanske firme „Arvi” i „Saniteks” i beogradski „Univerzal holding”, prodao liniju karbamida, bez znanja Agencije za privatizaciju, koja je kasnije i raskinula ugovor o privatizaciji. Potom je usledila afera sa regresiranim gorivom. Neko već deceniju i po radi na štetu „Azotare”. Najveće žrtve su radnici, koji nisu ni za šta krivi – kaže Savić.
Kada se proglasi stečaj, prema Zakonu o stečaju, svi radnici, u ovom slučaju njih 1.100, ostaju bez posla. Odlaze na tržište rada. Već im je ponuđen socijalni program, otpremnine od 200 evra po godini staža, pošto su u procesu privatizacije.
Profesor Savić smatra da „Srbijagas”, kao većinski poverilac, ne može da upravlja „Azotarom”, jer se bavi trgovinom gasom i prosto „ne ume da radi taj posao”.
– Veće poverilaca može da predloži rešenje za fabriku. Jedna od mogućnosti je likvidacija preduzeća i prodaja imovine u celini ili u delovima. Druga je pokretanje programa reorganizacije. Veće poverilaca može da odabere profesionalno rukovodstvo, koje bi očistilo fabriku od dugova, suzilo proizvodnju, ostavilo zdrav biznis i angažovalo onoliko radnika koliko im je potrebno – objašnjava profesor.
Ipak, sve je to na dugom štapu, jer stečaji mogu dugo da potraju. Prema podacima Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, u Srbiji se trenutno vodi oko dve hiljade stečajnih postupaka, koji u proseku traju oko dve godine. Međutim, 27 njih se „razvlače” između 15 i 23 godine. Među najstarijim je stečaj Kosovske banke, a po „stažu” je blizu i Beobanka, koja je u stečaju od 2002. godine.
Beogradska konfekcija „Beko” u stečaju je punih 15 godina, iako su poverioci namireni još 2009. Prema pisanju medija, početkom ove godine na računu je bilo 29 miliona evra, ali se čeka okončanje tri sudska spora da bi mali akcionari bili namireni. Neki od njih su zagazili u pozne godine.
– Imam 80 godina, ne mogu više ni da šetam, ni da idem na Kalemegdan, ni pred Vladu Srbije. Mislili smo da će u januaru da se okonča spor, ali je agonija nastavljena. U toj fabrici sam radila 35 godina, od svoje 15. godine, a starost mi prođe u čekanju mog novca – rekla je svojevremeno Rada G., jedna od bivših radnica ove fabrike.
Ljubodrag Savić kaže da u stečaju najbolje prolaze stečajni upravnici i stečajne sudije.
– Oni imaju veliku moć i upravljaju bez ikakve odgovornosti. Neki stečajni upravnici rade svoj posao dobro, ali ima onih koji štite svoje interese. Oni su gospodari života i smrti u tim fabrikama. Stečajni upravnici odlučuju kome će i koliko platiti potraživanja. Stečajne sudije po zakonu te odluke treba da odobre. Naš zakon o stečaju je dobar, ali se ne primenjuje. Jer, očigledno jedan broj ljudi ima motiv da stečajni postupci traju dugo – kaže Savić.
Nažalost, dodaje, malo preduzeća kod nas preživi stečaj i iz njega izađe bolje, dok je to na Zapadu sasvim drugačije.
Tamo je normalno da se otvori stečaj kada firma počne da pravi gubitke ili zapadne u teškoće. Dolazi novi menadžment, sa znanjem i novcem, preduzeće se opravlja i nastavlja sa radom.
Da stečaj ne znači nužno i kraj nekog preduzeća dokaz su firme „Origami hemija” iz Beograda, „Novi život” iz Zrenjanina, AIK iz Kragujevca i „Šumadija” iz Valjeva. One su prošle to „iskustvo”, preživele i nastavile normalno da posluju. Ali ova preduzeća više su izuzetak nego pravilo, jer se malo ko uopšte odlučuje da preduzme mere za oporavak dok bankrotstvo ne zakuca na vrata.
Kupovina preduzeća iz stečaja
Za razliku od privatizacije, gde se kupuju firme sa obavezama i teretima, kada se preuzimaju firme iz stečaja kupuju se bez bilo kakvog tereta. Nema tereta hipoteke, koja se po sili zakona skida. Nema obaveza prema radnicima. Kupuje se čist poslovni kapacitet, koji kupac može da koristi za svoje namene kako hoće. Niko ga ne uslovljava da nastavi delatnost, a kupoprodajna cena je 50 odsto procenjene vrednosti. Jedna od uspešnijih prodaja iz stečaja jeste prodaja Industrije mesa „Mitros” iz Sremske Mitrovice. Ovo preduzeće kupila je austrijska kompanija „Gerlinger holding”, zaposlila radnike i investirala 16 miliona evra u opremu.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
