Мина – женски соко

Како је кнез Милош Обреновић дошао на идеју да једном годишње окупи виђеније људе у Бечу на балу, тада је аустријски композитор Јохан Штраус Млађи, по кнежевом налогу, написао композицију „Српски кадрил”, први пут изведен 1847. на балу с више од 3.000 званица. Лепотица Мина Караџић водила је коло у српској ношњи.

О њеној лепоти сведочи и запис попа Вука Поповића из Котора: „За госпоју Мину овђе приповедају који су је гледали и чули говорити да је соко женски, да је бан од бана, да је лијепе нарави, да је сва наша, милостива и љубородна, пуна радости и милог разговора и ка јунак не марећи ни за кишу ни за вјетар да је по граду ишла и пењала се уз крше да обиђе и подари сироте Црногорке. Оне су је са прозора гледале и чудиле се која је оно што с попом Костом по онако рђавом времену трчи по граду, и пошто су обзнаниле да је наша, и мога највећега пријатеља кћер, прекорили су га многи домаћини што је није и код њих повео.”

– Из велике љубави према Алекси Вукомановићу, професору београдског Лицеја, Мина је променила веру. Након годину дана он умире и Мина остаје са сином Јанком који завршава Војну академију у Петрограду и јавља се за добровољца у српско-турском рату. Након Јанковог страдања у Русији, Мина се повлачи из јавног живота. Сахрањена је у Савинцу крај Горњег Милановца – подсећа наша саговорница.

Више од 20 година Светлана Матић живи у Бечу и као службеник аустријског Министарства просвете предаје БХС језик (бошњачки/хрватски/српски).

– Циљ друштва је очување српског језика и идентитета. Уз помоћ Управе за сарадњу са дијаспором већ пет година у оквиру друштва ради српска школа коју је ове године завршило 200 полазника, јер не желимо да нашој деци треба преводилац када дођу у Србију и разговарају са својим бакама и дедама. Министарству просвете Србије упутили смо апел да школу уврсти у своје допунске школе јер је недопустиво да не постоји школа на српском у Бечу где има више од 300.000 Срба – подсећа Светлана Матић.

Аустријски школски систем деци мигрантима нуди да уче свој матерњи језик од 22 понуђена језика. Деца са простора Југославије од 1992. уче БХС од првог до осмог разреда.

– На БХС часу морају да буду заступљена сва три језичка подручја. Кад на табли професор напише шаргарепа, мора да напише и мрква. Ако пише тека, мора да пише и свеска, и онда свако дете бележи своју варијанту. Сада је хрватска амбасада покренула иницијативу да се хрватски језик одвоји из БХС система и траже од родитеља да се њихова деца при упису у школу изјасне да говоре хрватским језиком и да желе да уче хрватски – истиче Светлана Матић.

Друштво „Просвјета” организује малу причаоницу за предшколски узраст, хор, новогодишњи концерт, разне трибине на којима су учествовали Матија Бећковић, Владимир Пиштало, Милисав Савић... На трибине позивају и аустријске интелектуалце, а овом приликом издваја историчара и слависту, др Волфганга Рорбаха, члана Европске академије наука и уметности, који је син Аустријанца Рудолфа и Јулије Поповић из Велике Плане.

– Србија очекује да дијаспора буде ту само када су избори и када је реч о дознакама. Ми разумемо ситуацију, волимо своју земљи и желимо да помогнемо али сматрамо да смо и ми део српства које треба озбиљније објединити – каже Светлана Матић, која је за пројекат „Недеља читања на матерњем језику” добила посебно одликовање Министарстава за образовање Аустрије. Награђена је и за педагошки рад у саветовалишту за децу са простора Југославије, која имају проблеме у понашању и учењу, у организацији Бечког школског савета.