Део нас је увек слободан
Није тако далеко време ратова из деведесетих година, када је у Србији војна полиција мобилисала младе људе, пресрећући их на улицама и у кафићима, да би затим били депортовани на ратишта у Хрватској и Босни. То је време безнађа и хаоса на које опомиње Владимир Арсенијевић у свом новом, трећем роману тетралогије „Cloaca Maxima” названом „Ка граници” (у издању „Лагуне”). Први део тетралогије „У потпалубљу”, овенчан НИН-овом наградом, настао је пре више од 20 година, да би 1997. године уследио други – „Анђела” (2016. објављен је римејк „Ти и ја, Анђела”).
На недавном представљању трећег дела – „Ка граници”, у препуном гледалишту Центра за културну деконтаминацију, и у разговору са уредницом издања Јасмином Радојичић, Арсенијевић је указао на то да се не слаже са учесталим поређењима садашњег тренутка са добом деведесетих.
– Сећање на то време јако ме потреса. Тада је дневна штампа објављивала спискове погинулих у рату у којем нису желели да учествују, и који према званичној политици није ни вођен. Свако поређење са таквим хаосом није етично и представља пример „кратког памћења”. Нама је потребно емотивно разумевање онога што се догодило. Још увек живим у том времену, и док сам писао о њему имао сам мучан осећај у желуцу. За мене тада није постојао живот изван те трагедије – објаснио је Арсенијевић.
Управо због надреално лоших деведесетих, он своје јунаке измешта из тог ратног лудила на измишљено грчко острво Онфалос. У разговору са Јасмином Радојичић, присећа се тога да је и сам током санкција, радећи као туристички водич, много путовао, док је врло мало људи уопште могло да напусти земљу. Такође се сећа тог осећања неприпадања и изгубљености у иностранству, препуном боја, звукова музике, укусне, медитеранске хране, као и потешкоћа да се врати тамо одакле је кренуо на пут. Ти укуси и мириси Медитерана, од којих је сачињен и роман „Ка граници”, као да су још више појачавали отуђеност ликова изгнаника, невиних жртава животних прилика, уместо да им ублаже тескобу.
– Деведесетих година, када је држава постала главни дилер како би финансирала ратове, људима је било потребно бекство из стварности. Нешто што је могло да делује као добра забава и уметнички животни стил, још од осамдесетих година, у СКЦ-у или „Певцу”, у ствари је однело многе младе животе. Још тада су млади умирали од дроге, да би деведесетих почели нагло да напуштају земљу. Делује да је љубав немогућа у таквим друштвеним околностима, али постојали су људи који су се волели и који су успели да сачувају своје емоције. Због тога сам своје јунаке изместио у Грчку, још једну земљу, поред Мађарске, у коју је било могуће склонити се. У том алегоријском простору протагонисти се суочавају са самима собом, да би затим отишли у Атину, где ће им се десити нешто не баш срећно – наговестио је Арсенијевић, уз напомену да он није аутор срећних завршетака.
У паузама разговора и читања одломака из романа „Ка граници”, са екрана у позадини могле су се чути изјаве Филипа Давида, Боре Ћосића, Ведране Рудан, Марка Видојковића, Марчела, Светлане Слапшак, чији су коментари ову прозу сврставали у храбру, трагичну и критички усмерену приповест, као и причу препуну страсти и нежности.
„`Има ли у Београду политичких графита?`, пита ме у једном тренутку Ирини. `Наравно`, кажем, `наравно`. Загрејан сам и прича ми се. `У последње време`, додајем, не без задовољства, `готово сви београдски графити су политички. И не само београдски`. Присећам се појединих натписа. Попут, на пример, оног графита 64% WOOLMARK који се појавио на једној фасади у Кнез Михаиловој улици након што је Председник на првим слободним изборима победио с управо толико добијених гласова. Ирини и Панос испрва бледо трепћу, видно не разумеју поенту, али кад им објасним зашто баш 64% и зашто баш WOOLMARK, обоје се томе слатко смеју. Охрабрен њиховом реакцијом, присећам се графита ТИТО ВРАТИ СЕ – СВЕ ТИ ЈЕ ОПРОШТЕНО, а одмах потом, уживајући у Ирининој и Паносовој неподељеној пажњи, и оне комуникације графитима на згради Поште у Сарајеву пред сам рат: ОВО ЈЕ СРБИЈА! – ОВО ЈЕ ХРВАТСКА! – ОВО ЈЕ ПОШТА; ИДИОТИ!”, одломак је из романа „Ка граници”, који би сасвим одговарао да буде прочитан и на Фестивалу „Крокодил”.
Владимир Арсенијевић објаснио је и математичку закономерност свог романа „Ка граници”, чији је мото мисао Јакоба Бернулија „Преображена, враћам се увек иста”, а композиција усклађена са Фибоначијевом спиралом и бројевима. У вези са својом приповешћу, која преиспитује различите границе, закључио је да је стварне или имагинарне границе најбоље прећи без јасне свести о томе шта смо заправо урадили, да је део нас увек слободан од сваког ограничења, и да је искушавање себе оно што заправо твори живот.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
