Deo nas je uvek slobodan

Upravo zbog nadrealno loših devedesetih, on svoje junake izmešta iz tog ratnog ludila na izmišljeno grčko ostrvo Onfalos. U razgovoru sa Jasminom Radojičić, priseća se toga da je i sam tokom sankcija, radeći kao turistički vodič, mnogo putovao, dok je vrlo malo ljudi uopšte moglo da napusti zemlju. Takođe se seća tog osećanja nepripadanja i izgubljenosti u inostranstvu, prepunom boja, zvukova muzike, ukusne, mediteranske hrane, kao i poteškoća da se vrati tamo odakle je krenuo na put. Ti ukusi i mirisi Mediterana, od kojih je sačinjen i roman „Ka granici”, kao da su još više pojačavali otuđenost likova izgnanika, nevinih žrtava životnih prilika, umesto da im ublaže teskobu.

– Devedesetih godina, kada je država postala glavni diler kako bi finansirala ratove, ljudima je bilo potrebno bekstvo iz stvarnosti. Nešto što je moglo da deluje kao dobra zabava i umetnički životni stil, još od osamdesetih godina, u SKC-u ili „Pevcu”, u stvari je odnelo mnoge mlade živote. Još tada su mladi umirali od droge, da bi devedesetih počeli naglo da napuštaju zemlju. Deluje da je ljubav nemoguća u takvim društvenim okolnostima, ali postojali su ljudi koji su se voleli i koji su uspeli da sačuvaju svoje emocije. Zbog toga sam svoje junake izmestio u Grčku, još jednu zemlju, pored Mađarske, u koju je bilo moguće skloniti se. U tom alegorijskom prostoru protagonisti se suočavaju sa samima sobom, da bi zatim otišli u Atinu, gde će im se desiti nešto ne baš srećno – nagovestio je Arsenijević, uz napomenu da on nije autor srećnih završetaka.

U pauzama razgovora i čitanja odlomaka iz romana „Ka granici”, sa ekrana u pozadini mogle su se čuti izjave Filipa Davida, Bore Ćosića, Vedrane Rudan, Marka Vidojkovića, Marčela, Svetlane Slapšak, čiji su komentari ovu prozu svrstavali u hrabru, tragičnu i kritički usmerenu pripovest, kao i priču prepunu strasti i nežnosti.

„`Ima li u Beogradu političkih grafita?`, pita me u jednom trenutku Irini. `Naravno`, kažem, `naravno`. Zagrejan sam i priča mi se. `U poslednje vreme`, dodajem, ne bez zadovoljstva, `gotovo svi beogradski grafiti su politički. I ne samo beogradski`. Prisećam se pojedinih natpisa. Poput, na primer, onog grafita 64% WOOLMARK koji se pojavio na jednoj fasadi u Knez Mihailovoj ulici nakon što je Predsednik na prvim slobodnim izborima pobedio s upravo toliko dobijenih glasova. Irini i Panos isprva bledo trepću, vidno ne razumeju poentu, ali kad im objasnim zašto baš 64% i zašto baš WOOLMARK, oboje se tome slatko smeju. Ohrabren njihovom reakcijom, prisećam se grafita TITO VRATI SE – SVE TI JE OPROŠTENO, a odmah potom, uživajući u Irininoj i Panosovoj nepodeljenoj pažnji, i one komunikacije grafitima na zgradi Pošte u Sarajevu pred sam rat: OVO JE SRBIJA! – OVO JE HRVATSKA! – OVO JE POŠTA; IDIOTI!”, odlomak je iz romana „Ka granici”, koji bi sasvim odgovarao da bude pročitan i na Festivalu „Krokodil”.

Vladimir Arsenijević objasnio je i matematičku zakonomernost svog romana „Ka granici”, čiji je moto misao Jakoba Bernulija „Preobražena, vraćam se uvek ista”, a kompozicija usklađena sa Fibonačijevom spiralom i brojevima. U vezi sa svojom pripovešću, koja preispituje različite granice, zaključio je da je stvarne ili imaginarne granice najbolje preći bez jasne svesti o tome šta smo zapravo uradili, da je deo nas uvek slobodan od svakog ograničenja, i da je iskušavanje sebe ono što zapravo tvori život.