Бити шеснаесто дете је и лепо и тешко

Црногорска брда су његова постојбина, јуначке приче и гусле у каменој кући – слика из детињства. Рођен је на Видовдан 1940. године, назвали су га по ђеду Вукосаву. Био је најмлађе од шеснаесторо деце у родитеља Павла и Милене Кнежевић. Они су с Дурмитора, село Руданца општина Жабљак, Срби из Црне Горе.

Вукосављев отац Павле рођен је 1862. и живео је пуних 100 година. Пре Првог светског рата био је с браћом први газда у племену, имао око 1.200 оваца, а деценије провео као ратник: у 19. веку против Турака, па на Мојковцу у Великом рату, затим као комита црногорски против аустроугарског окупатора. Павла памте као кршног и виђеног, био је преко два метра висок.

Мајка Милена (1895–1976) је из јуначке куће Алексића, унука од брата војводе Мирка Алексића, прослављеног у црногорској традицији који је у бици посекао Смаил-агу Ченгића 1840. године. Вукосав мајку памти као тиху, благе нарави, никад није подигла глас, а деца су је у свему слушала и уважавала. Земни остаци Павла и Милене, као и ђеда Вукосава, почивају у новој цркви у селу Ђурђев До.

– Мајка и отац су у браку били од 1913. године. Од 1914. до 1940. рођено им је шеснаесторо деце, имао сам десет сестара и петорицу браће. Данас смо живи брат Божо који је у Београду, сестре Анка (такође у Београду), Иконија у једном селу код Пљеваља и ја. Од наших родитеља сада је укупно 96 потомака – казује нам Вукосав и наставља:

– Најстарији брат Радомир рођен је 1914. године, а с њим близанац Вукосав који је умро одмах по рођењу. Затим брат Миладин рођен 1916., па једна сестра, онда Милосав, па још две близнакиње и тако редом. Али деца су тада умирала од шпанске грознице и других болести, седам сестара ми је врло рано умрло током рата и поратног периода. Почетком тридесетих рођен је брат Божо, па сестре Сенка, Анка, Иконија, на крају и ја.

Како се живело у многочланом домаћинству: – Некад су породице с много деце биле нормална ствар, и моја старија браћа Радомир, Милосав и Божо су имали шесторо, петоро и четворо деце. Расли смо у слози, чували овце, носили дрва, косили и пластили, све што треба у кући без поговора. Чувајући овце и јагњад од књиге се нисам одвајао, сваку бих читао која би ми дошла до руке. Књига тада као данас младима мобилни телефон. Пре него што сам пошао у школу знао сам двадесетак јуначких песама напамет, још их нисам заборавио, знам и уз гусле да их певам.

Сећа се Вукосав да је отац, као и сваки ратник, био строг и правичан. Кад укућанима каже и нареди, то мора да се испуни. А млађа деца су слушала и старију браћу и сестре. – Како и не бисмо, кад је брат Радомир кад сам ја рођен имао 26 година. Мајка ме као најмлађег много волела, али ме ретко мазила, никад није пољубила. Сматрало се да то мушкој деци не треба радити, јер у животу треба да буду предузимљиви, а не размажени. Сестре су ме лепо пазиле, али без грљења и љубљења, што данас сви сваки час раде. С браћом је братски однос до гроба, није било ружне речи никад – прича с љубављу и сузом у оку Вукосав. Животне обавезе су, додаје, морале да се испуњавају, без оклевања и емоција кад дете треба извести на животни пут. Памти да су после Другог рата живели скромно, јер су их у рату „опљачкали до голе коже”, али су увек били презадовољни оним што су имали.

– Био сам одличан ђак, зато сам ишао у никшићку гимназију, па студирао Природно-математички факултет у Београду који нисам завршио. Радио сам, уз остало, и на телевизији, као асистент сниматеља. У главном граду сам упознао Јелу, одатле смо заједно отишли у Вишеград и обоје предавали у основној школи и гимназији. Затим у Ужице, где сам служио војску, ту смо се настанили. Радио сам у ГП „Златибор” 32 године као руководилац кадровске службе, одатле отишао у пензију 1997. Исти дан је у пензију отишла и супруга Јела из ужичке гимназије, где је предавала логику и филозофију. Последњих година Јела и ја с породицом млађег сина део године проводимо на мору у Мишићима где имамо нашу кућу – објашњава нам кршни саговорник, кога здравље и надомак осамдесете лепо служи:

– Нема пушења ни алкохола, умерен сам у јелу, редовни су шетња и послови у воћњаку (на мору гајимо нар, поморанџу, лимун, киви, грожђе, печем лозу ракију). Надам се да могу бити дуговечан као мој отац, видећемо.