Дечији сокак у Самаили
Самаила код Краљева – У већини села на краљевачком подручју све је мање деце, више школских зграда зврји празно, а у појединим, нарочито планинским насељима, колевка се одавно није заљуљала. И, у Самаилима, иако је реч о пространом, лепом поморавском селу, где живи око 1.400 становника, у неким засеоцима нема дечије граје. Али, у засеоку Улице, који се баш тако збуњујуће зове, у сокаку дугом мање од километра, у само петнаестак кућа има чак око четрдесеторо клинаца. У то не бројимо оне одрасле већ само дечицу од два месеца па до основаца.
И, зачас се окупило њих двадесетак код куће Драгана Ђоковића, зарад сликања за новине. Позирају кратко, нема ту мира ни док се каже „птичица”, јер је двориште пространо а лопта чека.
Домаћин Драган и његове комшије Александар Лешевић, Драган Јовановић, Иван Миленковић, Драгана Јовановић, Славко Јовановић, Јела Тадић... рачунају, броје кућу по кућу, укупно у сокаку 15 породица.
У њима око четрдесеторо деце и то без убрајања других у суседним сокацима. Рачуница показује да је овде, у седам породица по троје и више деце.
– Тако вам је то у овом засеоку Улице, каже Драган Ђоковић. Ја, рецимо, имам три сина и они су одрасли па њих не рачунамо, али један син ми се оженио и он већ има троје деце. Значи, са по троје у кући су: Слађана и Славко Јовановић, Марија и Александар Лешевић, Лепосава и Владан Пантовић, Јелена и Владимир Ђоковић, Ивана и Иван Милановић, Верица и Дејан Милетић, а Гордана и Томислав Пешић имају седморо.
То је за сада, додају у шали наши саговорници. Они тврде и да превлађују девојчице, којих има више. Најмлађа је двомесечна Јана коју у наручју држи мајка Јелена Ђоковић.
Игра, међу децом, се већ развила и чујемо разна имена: Огњен, Владимир, Марија, Сања, Јована, Данијела, Александар... У разговору са малишанима дознајемо да има и игре и свађе и помирења. Највише им недостаје улична расвета да би се мало дуже дружили и касније растајали.
Њихови родитељи наглашавају: „Свега имамо кад су куће пуне деце”. Ипак, кажу, да би добро дошао омањи вртић, како они који раде не би децу у рано јутро возили до обданишта у Краљево.
На, како тврди, небригу и лош рад људи у месној заједници киван је Славко Јовановић, јер не да само нема расвете него ни игралишта иако усред засеока постоји државна утрина. Али да би и сами нешто направили треба им одобрење бар за рад државних машина како би поравнали терен. Сами би набавили голове, тобоган, клацкалице и љуљашке.
Упитани да ли је у Самаилима и њихов заселак долазио градоначелник Краљева или неко од градских власти углас говоре: „Није и не знамо ни ко је, знамо само да је млад човек и да ће тек видети шта значе деца.”
Посебно наглашавају љутњу на краљевачку општину, јер примера ради, у суседном селу Слатини, које припада Чачку, свега за децу има и саобраћајнице су далеко уређеније. Криво им је и што тамо родитељи из градске касе добијају новчану помоћ, рецимо за треће дете а од Краљева тога нема. Помоћ стиже само у случају да је мајка незапослена, по 10.000 динара за свако дете и то у периоду од годину дана. А само је паковање пелена две, три хиљаде динара...
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
