Београдски чвор

На београдским улицама има довољно возила јавног превоза. Аутобуси и трамваји иду редовно и уобичајеним трасама. Већина улица је проходна за возаче. И Прокоп је коначно потпуно функционалан, а слично је и са станицом Топчидер. Углавном – и железнички и аутобуски превоз најнормалније функционишу. Уколико неких саобраћајних измена и има, обавештења о томе објављују се на време и на свим станицама.

Ако све ово досад нису уочили, Београђани и гости главног града хитно би требало да скокну до оптичара и набаве наочаре са великом диоптријом. Оне ће им помоћи да коначно прогледају и уоче слике Београда које виде надлежни за саобраћај у главном граду упорно нас већ седмицама уверавајући – саобраћај у Београду одлично функционише.

Али, ко иоле користи јавни превоз и ко год вози београдским улицама тешко да би могао да се сагласи са таквим описима саобраћаја из пера надлежних.

Саобраћајна призма путника потпуно је другачија.

„Отишао сам на Прокоп, који сам једва нашао, а онда сам тамо сазнао да ми воз полази из Топчидера. Тек до њега нисам знао како ћу стићи.” „Дуже од сат смо чекали аутобус 82, да бисмо онда случајно, јер обавештења није било, сазнали да иде са сасвим друге станице.” „У Булевару деспота Стефана је хаос, јесу ли морали и њега да раде кад и Таковску?”

Откако је пре месец и по угашена Главна железничка, а поласци возова расељени на више станица и откако је почело истовремено сређивање више улица у граду, због чега су многе линије јавног превоза преусмерене, а улице затворене, возачи и путници не знају којом трасом да иду и после колико ће времена стићи до одредишта.

Како би и знали?

Надлежни на замерке путника и возача узвраћају да се и у другим метрополама улице сређују лети, да се због развоја града и у свету поједине станице селе, а да се због свега тога многе линије јавног превоза преусмеравају. Није проблем ни што се улице сређују ни што се станице селе ни што се неке линије скраћују, преусмеравају, повремено и укидају. Али, проблем је, и то огроман, када се све то дешава истовремено, а терен за све те промене није припремљен.

Када би надлежни гледали из угла путника, видели би, на пример, да на бројним стајалиштима сатима узалуд чекају аутобус само зато што се нико није сетио да раније окачи обавештење да су возила с те линије преусмерена. Ако би скокнули на „завршени” Прокоп, видели би како се групица људи довија да до перона спусти особу са инвалидитетом јер нема лифта, већ постоје само степенице.

Кад би се надлежни коначно провозали градом могли би боље да сагледају запетљаност престоничког саобраћајног чвора у који су путници и возачи већ дуже увезани.