Може ли размена становништва да расплете косовски чвор

Од када је председник поменуо разграничење, множе се идеје о томе шта би то могло бити, али и могућа решења. Један од бивших лидера ДОС-а, бивши амбасадор у САД и бивши градоначелник Београда историчар Милан Ст. Протић недавно је изјавио да би „добровољна размена становништва могла да буде добро и дугорочно решење косовског проблема”.

Према његовој идеји, Србе са севера Косова требало би преместити у Прешево, а Албанце одатле на њихово место. Протић сматра да је то идеално решење, „под условом да се обезбеди екстериторијалност наших верских светиња на Косову с правом и обавезом Србије да је финансира”. Истакао је: „Морамо да чувамо оно што нам је највредније, а не да то стављамо у службу борбе за територију. Већину политичара није много брига ни за цркве, ни за света места, ни за историјске споменике и локалитете. Исто као што их не интересују споменици у Македонији.” Нагласио је: „Морамо Србима да омогућимо да живе као људи, а не у бодљикавој жици, да та деца уче добру школу, да имају извеснију будућност. Грци и Турци разменили су 2,5 милиона људи, а овде је реч о укупно 150.000 Срба и Албанаца. Некоме у овој земљи је стало до тога да се Косово никада не разјасни, да живимо у магловитом простору, у коме не знамо ни ко смо, ни шта смо, ни одакле смо. Овде се црква бави политиком. Па где то има?”

Лидер СРС-а Војислав Шешељ има нешто другачију идеју о размени становништва, коју ових дана нашироко образлаже у медијима. Он предлаже да се у 12 већинских српских општина у јужној покрајини организује референдум на којем би се Срби изјаснили где и како хоће да живе. Истиче да би Србе из удаљених енклава Штрпца и Ораховца требало преместити у Прешево, а тамошње Албанце на Косово. Шешељ прича да би то била „цивилизована размена становништва коју би договорили Срби и Албанци, ако им тако одговара. Српски званичници нису коментарисали ове идеје.

У међувремену, осим што је Џон Болтон, саветник за националну безбедност америчког председника Доналда Трампа, јавно рекао да САД не искључују ни корекцију граница, Европска комисија је саопштила да је за договор Приштине и Београда, без притисака са стране. Ни од поменутих нисмо чули нешто конкретније о овим идејама. Председник Србије, који ће 7. септембра у Бриселу разговарати са Тачијем, најавио је за 8. и 9. септембар посету КиМ, где ће, како је казао, одржати „најтежи говор у каријери”, па ћемо, можда, тада чути и шта је мислио када је поменуо разграничење Срба и Албанаца као своју идеју за решење.

Социолог Владимир Вулетић, коментаришући идеју о размени становништва, каже за „Политику” да је сада „у основи све отворено, почев од размена територије и становништва, до промене граница”. Истиче да није лоше чути све идеје, али сматра да је размена становништва компликовано решење. Додаје: „Није ту реч само о размени становништва, ту је питање размене имовине, што компликује ствар, с једне стране. С друге стране, даје се призвук да је основни проблем међусобна нетрпељивост и немогућност Срба и Албанаца да живе заједно, што није суштински проблем. Проблеми су мало шири, ти људи сутра ће поново сарађивати, прелазиће границе. Била је нека идеја почетком 2000. године да се разграничимо са Албанцима, па да дигнемо зид да им тако не дозволимо да се шире на југ Србије како се не би догодило оно што се, како се сматра, догодило на Косову. Дакле, да не дозволимо да купују земљу око Ниша и на другим местима, али то се не може спречити, ако имате законе о слободном улагању, не можете то забранити по етничкој основи. Размену становништва не видим као нешто што решава проблем, а је врло компликовано и не зна се шта би могло да донесе.”

Политички аналитичар и историчар Драгомир Анђелковић каже да у обзир долази размена становништва, али не и размена територије. Према његовим речима, једна је ствар подела Косова као субјекта под покровитељством Уједињених нација од 1999. године, али ако би се ишло на размену територије отворило би се питање територијалног интегритета остатка Србије. Додаје: „Прихватљиво је решење поделе Косова уз размену становништва како би се албанско становништво са југа Србије, ако то жели, преселило на Косово, а српско, ван зона које би биле враћене Србији, преселило у централну Србију. То решење би требало размотрити, наравно на добровољној бази и уз озбиљну компензацију државе и финансијску подршку Србима који би се иселили.”

Колико је размена становништва реална опција, Анђелковић објашњава овако: „У овом моменту не изгледа реално ни подела, јер Албанци кажу да је не желе, али и они су свесни да никада неће добити место у УН, јер их пола света не признаје, и да никада неће ући у ЕУ, ако се с нама не договоре.” Како бисмо дошли до селидбе становништва, Анђелковић описује на примерима после Првог светског рата: „Између Краљевине Југославије и Мађарске и Румуније дошло је до размене становништва на добровољној основи. Данас имамо Мађаре и Румуне у Србији, као и мало Срба у Мађарској и Румунији. Нису сви пристајали на пресељење, али то је био процес у који су могли да се укључе они који желе. Размењивала се директна имовина међу заинтересованима или је држава исплаћивала новац од којег су они који су се за то одлучили на другој страни могли да купе куће. Ту је потребно финансијско и свако друго посредовање државе и, наравно, добровољност.”