Može li razmena stanovništva da rasplete kosovski čvor

Od kada je predsednik pomenuo razgraničenje, množe se ideje o tome šta bi to moglo biti, ali i moguća rešenja. Jedan od bivših lidera DOS-a, bivši ambasador u SAD i bivši gradonačelnik Beograda istoričar Milan St. Protić nedavno je izjavio da bi „dobrovoljna razmena stanovništva mogla da bude dobro i dugoročno rešenje kosovskog problema”.

Prema njegovoj ideji, Srbe sa severa Kosova trebalo bi premestiti u Preševo, a Albance odatle na njihovo mesto. Protić smatra da je to idealno rešenje, „pod uslovom da se obezbedi eksteritorijalnost naših verskih svetinja na Kosovu s pravom i obavezom Srbije da je finansira”. Istakao je: „Moramo da čuvamo ono što nam je najvrednije, a ne da to stavljamo u službu borbe za teritoriju. Većinu političara nije mnogo briga ni za crkve, ni za sveta mesta, ni za istorijske spomenike i lokalitete. Isto kao što ih ne interesuju spomenici u Makedoniji.” Naglasio je: „Moramo Srbima da omogućimo da žive kao ljudi, a ne u bodljikavoj žici, da ta deca uče dobru školu, da imaju izvesniju budućnost. Grci i Turci razmenili su 2,5 miliona ljudi, a ovde je reč o ukupno 150.000 Srba i Albanaca. Nekome u ovoj zemlji je stalo do toga da se Kosovo nikada ne razjasni, da živimo u maglovitom prostoru, u kome ne znamo ni ko smo, ni šta smo, ni odakle smo. Ovde se crkva bavi politikom. Pa gde to ima?”

Lider SRS-a Vojislav Šešelj ima nešto drugačiju ideju o razmeni stanovništva, koju ovih dana naširoko obrazlaže u medijima. On predlaže da se u 12 većinskih srpskih opština u južnoj pokrajini organizuje referendum na kojem bi se Srbi izjasnili gde i kako hoće da žive. Ističe da bi Srbe iz udaljenih enklava Štrpca i Orahovca trebalo premestiti u Preševo, a tamošnje Albance na Kosovo. Šešelj priča da bi to bila „civilizovana razmena stanovništva koju bi dogovorili Srbi i Albanci, ako im tako odgovara. Srpski zvaničnici nisu komentarisali ove ideje.

U međuvremenu, osim što je Džon Bolton, savetnik za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Donalda Trampa, javno rekao da SAD ne isključuju ni korekciju granica, Evropska komisija je saopštila da je za dogovor Prištine i Beograda, bez pritisaka sa strane. Ni od pomenutih nismo čuli nešto konkretnije o ovim idejama. Predsednik Srbije, koji će 7. septembra u Briselu razgovarati sa Tačijem, najavio je za 8. i 9. septembar posetu KiM, gde će, kako je kazao, održati „najteži govor u karijeri”, pa ćemo, možda, tada čuti i šta je mislio kada je pomenuo razgraničenje Srba i Albanaca kao svoju ideju za rešenje.

Sociolog Vladimir Vuletić, komentarišući ideju o razmeni stanovništva, kaže za „Politiku” da je sada „u osnovi sve otvoreno, počev od razmena teritorije i stanovništva, do promene granica”. Ističe da nije loše čuti sve ideje, ali smatra da je razmena stanovništva komplikovano rešenje. Dodaje: „Nije tu reč samo o razmeni stanovništva, tu je pitanje razmene imovine, što komplikuje stvar, s jedne strane. S druge strane, daje se prizvuk da je osnovni problem međusobna netrpeljivost i nemogućnost Srba i Albanaca da žive zajedno, što nije suštinski problem. Problemi su malo širi, ti ljudi sutra će ponovo sarađivati, prelaziće granice. Bila je neka ideja početkom 2000. godine da se razgraničimo sa Albancima, pa da dignemo zid da im tako ne dozvolimo da se šire na jug Srbije kako se ne bi dogodilo ono što se, kako se smatra, dogodilo na Kosovu. Dakle, da ne dozvolimo da kupuju zemlju oko Niša i na drugim mestima, ali to se ne može sprečiti, ako imate zakone o slobodnom ulaganju, ne možete to zabraniti po etničkoj osnovi. Razmenu stanovništva ne vidim kao nešto što rešava problem, a je vrlo komplikovano i ne zna se šta bi moglo da donese.”

Politički analitičar i istoričar Dragomir Anđelković kaže da u obzir dolazi razmena stanovništva, ali ne i razmena teritorije. Prema njegovim rečima, jedna je stvar podela Kosova kao subjekta pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija od 1999. godine, ali ako bi se išlo na razmenu teritorije otvorilo bi se pitanje teritorijalnog integriteta ostatka Srbije. Dodaje: „Prihvatljivo je rešenje podele Kosova uz razmenu stanovništva kako bi se albansko stanovništvo sa juga Srbije, ako to želi, preselilo na Kosovo, a srpsko, van zona koje bi bile vraćene Srbiji, preselilo u centralnu Srbiju. To rešenje bi trebalo razmotriti, naravno na dobrovoljnoj bazi i uz ozbiljnu kompenzaciju države i finansijsku podršku Srbima koji bi se iselili.”

Koliko je razmena stanovništva realna opcija, Anđelković objašnjava ovako: „U ovom momentu ne izgleda realno ni podela, jer Albanci kažu da je ne žele, ali i oni su svesni da nikada neće dobiti mesto u UN, jer ih pola sveta ne priznaje, i da nikada neće ući u EU, ako se s nama ne dogovore.” Kako bismo došli do selidbe stanovništva, Anđelković opisuje na primerima posle Prvog svetskog rata: „Između Kraljevine Jugoslavije i Mađarske i Rumunije došlo je do razmene stanovništva na dobrovoljnoj osnovi. Danas imamo Mađare i Rumune u Srbiji, kao i malo Srba u Mađarskoj i Rumuniji. Nisu svi pristajali na preseljenje, ali to je bio proces u koji su mogli da se uključe oni koji žele. Razmenjivala se direktna imovina među zainteresovanima ili je država isplaćivala novac od kojeg su oni koji su se za to odlučili na drugoj strani mogli da kupe kuće. Tu je potrebno finansijsko i svako drugo posredovanje države i, naravno, dobrovoljnost.”