Како је Шекуларац забављао радничку класу

И због тога се са својим спортистима лако поистовећују и људи из земаља у којима се једва саставља крај с крајем и људи из земаља о којима они први маштају.

Код оних првих је победа њиховог земљака или тима прилика да залече неку рану на души, да увере себе како смо, ето, бољи од оних богатих, моћних...

А ти богати, моћни, победу „свог човека”, опет, виде као доказ да су стварно бољи. Испуштају из вида колики је значај услова за тренирање, животног стандарда, спонзора...

Спорт је одавно престао да постоји због онога због чега је и настао – због одржавања и побољшавања здравља. Не припада више ни такозваној индустрији забаве. Не иде се сада на утакмице да се ужива у игри, него да се „помогне” својима да пошто-пото победе.

И због те заједничке радости од победе чак се и они, које спорт и не занима много, лако поистовећују са спортистима победницима. А кад губе – као да их је неко најмилији издао.

Пример с Новаком Ђоковићем је толико познат свима нама да није потребно да се набраја кад је шта било. Али, има и болнијих судбина.

Драгослав Шекуларац је причао да му лично Александар Ранковић, у то време најмоћнији човек после Тита у Југославији, није дозволио да оде у Јувентус јер је требало да забавља радничку класу у нашој земљи.

Било је то после Светског првенства у Чилеу 1962, где је достигао зенит. Годину касније напао је на првенственој утакмици у Нишу судију и забрањено му је да – игра! Тада се нико није запитао како ће радничка класа без таквог забављача. По издржаној казни се вратио, али то више није био онај Шекуларац.

Још горе је прошао Драган Џајић. Не само што је ухапшен него је то и приказано на телевизији. А деценијама је био божанство које хода и као спортиста и као спортски функционер.

У време кад је била реткост да обични људи одлазе у иностранство, спортисти су били под посебном лупом. Некима је због шверца (ситнице, али у оно време врло престижне), стварног или подметнутог, спортска каријера долазила у питање или отишла другачијим током. Тако се, на пример, крајем педесетих година практично растурила једна генерација кошаркаша Црвене звезде.

Стјепан Бобек је признао да је он, као и остали из Партизана, отварао четворе очи да му се у путној торби не нађе нешто што не треба. Док докаже да то није његово – оде углед. Он је, после Светског првенства 1954. у Швајцарској, бранио Рајка Митића и себе од оптужби да су „стари играчи” криви за пораз од Западне Немачке у четвртфиналу. А њих двојица су били и остали знамења нашег фудбала.

Љубодраг Симоновић је био кошаркаш испред свог времена. Али, када се на Олимпијским играма у Минхену 1972. у њему пробудио бунтовник (као светски прваци изгубили смо од Порторика, за који је играо допинговани играч, а наш противник није кажњен, због чега је Симоновић закључио да то има везе с тим што су Порториканци били домаћини наредног светског првенства) у репрезентацији више нису рачунали на њега.

Али, нисмо ми једини који своје идоле руше или их забораве. Када је 1972. Роберт Фишер постао светски првак, Америка га је дочекала као Рим Цезара. Како и не би, први је срушио с престола совјетске шахисте. И човек који је прославио „америчку памет” завршио је на потерници САД.

Најсвежији случај је од ове године. Када су Немци 2014. постали светски прваци у фудбалу никоме није сметало ко је одакле. Сада, када су завршили учешће на светском првенству раније него икада досад, не само што је постављана дијагноза да је селектора прегазило време, да је већини старијих играча терет да играју за репрезентацију него је, на пример, Озил оптужен да је више Турчин, него Немац за шта је као потврда наведен његов сусрет с Ердоганом.

Али, и сами спортисти се другачије понашају у зависности од тога да ли побеђују или губе. Кад му не иде, Ђоковића напушта смисао за шалу, па не забавља публику имитирањем неких својих колега. Исто тако, ретко ком асу сметају претеране похвале, али су врло осетљиви чак и на добронамерне примедбе.

Шта да се ради. И они и њихови обожаваоци ипак су само људи од крви и меса.