Потпуно се предајем свему што радим

На срећу свих својих поклоника глумица Вера Чукић је, у току студија светске књижевност, ипак, одлучила да заврши Академију за позориште, филм и телевизију.

Снагу талента, и потпуну преданост раду, доказала је већ на дипломској представи. Професор Мата Милошевић, оценио је њену Хермиону, у Шекспировој „Зимској бајци”, највишом оценом – десетком!                                                             

Пет година је била истакнута чланица ансамбла Атељеа 212, а потом деценијама првакиња Народног позоришта.

Играла је у двадесетак домаћих и три страна филма, дванаест ТВ серија и преко педесет драма, у неколико хиљада извођења. Позајмила је свој глас јунацима у више од 200 цртаних филмова... А раскошном лепотом очарала је све који су је бар једанпут видели.

Заслужено је добила значајне награде: „Царица Теодора”, „Раша Плаовић”, „Златна мимоза”, Награду за животно дело Народног позоришта...

Супруга је писца и редитеља Гордана Михића и мајка глумице Иване Михић.

Шта знате о својим коренима? 

Породица Чукић потиче из Црне Горе, из племена Васојевића. Деда Иван Чукић био је начелник беранског среза, а бака Даринка прва школована учитељица у Црној Гори. Деда по мајци, Милан Јанковић, инжењер геодезије, био је из Горњег Милановца, а бака Наталија, домаћица, из Крагујевца. Обе породице родиле су по деветоро деце и обе су, у току одрастања, остале са по шесторо.

Где сте одрасли? 

Моји родитељи, правници, били су Београђани, као што смо и мој брат Владимир и ја. Рано детињство ми је било срећно, у великој породици са пуно тетака , ујака, стричева и деце, међусобно повезаних љубављу, поштовањем и узајамним помагањем. Тих послератних година сиромаштво је било опште, па је и моја породица много трпела, али је љубав све надокнађивала. Образовање је било веома цењено у обе моје породице, а уметности смо се предавали од малена.     

Кад Вас је опчинила глума?

Са позориштем сам се срела рано. Имала сам четири године када ме је мама повела на Коларчев универзитет да гледамо „Деду и репу”. Прича је лепа и поучна: огромна репа је изникла у дворишту дедине куће. Нико није могао да је ишчупа док се у тај посао нису упрегли сви укућани, од деде до миша. У представи коју сам гледала мишић се преврнуо и у паду срушио кулису. И кад је све попадало открила се гола сцена! Била сам запањена и збуњена. Чаролија представе је нестала. Публика се зацењивала од смеха... Касније је глума постала моја професија. Али, због „пада кулиса” неки су се љутили на нас, на уметнике, а понекад су и забрањивали представе, а оне су биле наш посебан понос.

Кад сте се први пут осећали поносно?

Кад сам уписала Академију за глуму. Интересовање је, као увек, било велико. Сваке године се на пријемном испиту појављивало више стотина кандидата, а примано је, највише, дванаест. Била сам врло поносна што сам примљена. После испита пришао ми је Милош Н. Ђурић, чувени професор античке књижевности, писац и преводилац, и рекао: „Ти, мала, бићеш велика Медеја!”. Касније сам играла многе трагичне јунакиње али, на жалост, не и Медеју, а знала сам целу ту Еуридипову трагедију напамет. Потпуно се предајем позиву и свему што радим. 

Ко Вас је учио позиву...

Примљена сам у класу професора Јосипа Кулунџића, писца и редитеља. Асистент је био, већ тада познат, Сава Мрмак. На трећој години класу је преузео велики глумац Јозо Лауренчић и млади редитељ Предраг Бајчетић, а на четвртој Мата Милошевић, велики глумац и редитељ, а асистент је био Мргуд Радовановић. Они су ме учили позиву и животу.

... а ко општој култури?

Имала сам срећу да су ми предмете из опште културе предавали легендарни уметници. Музику: Енрико Јосиф, композитор и један од најобразованијих људи које сам упознала. Модерну књижевност: песник Душан Матић. Историју уметности: Дејан Медаковић, академик и касније председник Академије наука. Српски језик и дикцију: професор Бранивоје Ђорђевић. Психологију: Јован Путник, чувени редитељ. Мачевање и сценске борбе: Алојз Ујез, првак државе... Какви су се све светови пред нама отварали док смо слушали ове људе! Какви су подстицаји стизали нашем духу и таленту! А неки од партнера на класи су ми били, каснији значајни стубови нашег позоришта и филма: Ристо Шишков, Миша Јанкетић, Љубиша Самарџић...

Шта сте све радили у време студија?             

На Академији смо проводили цео дан. Живели смо у свету истраживања књижевности, позоришта, филма, живота људи око нас, себе самих... Откривали смо све своје могућности: како да се крећемо, како да говоримо, како да све што спознамо пренесемо другом. Увече смо одлазили у Кинотеку, позориште... Десило се да сам већ са петнаест година имала улогу у филму са највећим глумцима. Филм је на фестивалу у Пули добио Сребрну арену. Награђени смо овацијама публике и изазвали велико интересовање медија.

Како Вас је дочекао Атеље 212...            

За прву улогу у позоришту (Марта у „Размени”) добила сам награду на фестивалу малих сцена у Сарајеву. То ми је олакшало улазак у свет позоришта. Постала сам члан Атељеа 212. Ређале су се улоге. Мислим да ми је те прве године играња у позоришту обележила улога девојчице Естер из представе „Виктор, или деца на власти”. За њу сам добила много похвала, а строги и захтевни критичар Ели Финци, написао је у „Политици”да сам била маестрална. Можете мислити каква сам крила добила.

... а његова публика?

Публика је волела представе Атељеа 212. Многи су више десетина пута гледали исту представу, па су знали наше текстове напамет. Дешавало се да поједине реплике изговарају пре нас! Смејали смо се заједно... То је било позориште чаробнице Мире Траиловић, која је обележила културни живот Југославије, па и света, шездесете и седамдесете године прошлог века!

Шта сте добили у Народном позоришту?

После низа улога у Атељеу, на позив Велимира Лукића, прешла сам у Народно позориште. И ту сам имала велике улоге, као Софку у „Нечистој крви”, коју сам играла десет година. Свуда сам доживљавала овације, али никад нећу заборавити гостовање у Загребу када је хиљаду људи устало и скандирало читавих двадесет минута! У то време одиграла сам и улоге у ТВ серијама „Поробџије” и „Коже”. Ове улоге обележиле су моје тридесете године. Као што су Ада у „Маски”, Нађа у „Роману о Лондону”, Ана у „Дневнику увреда”, Маца у „Горе-доле”... обележиле моје четрдесете и педесете године. То је време када сам добила и низ највећих признања за позориште и филм. И од стручних жирија и од публике!

Колико сте се давали спорту...

Да бих могла да играм велике улоге које трају и по четири часа, заиста је потребна физичка и психичка кондиција. У време кад сам била Софка, и по четрнаест пута месечно, а представа је трајала четири часа и није било сцене без мене (!), одлазила сам у салу Ташмајдана да вежбам са спортистима. Ишла сам и у природу да шетам по свежем ваздуху. А као девојчица учила сам балет код Нине Кирсанове, чувеног балетског педагога. Играла сам и шпанске игре у школи Олге Торес. Сад спорт пратим само када су нека велика такмичења у питању. Чиним то више из националних побуда. 

... а колико природи?

Волим природу и боравак у њој. Моја породица и ја имамо кућу у близини Београда са малим парком који смо сами одгајили и сада га негујемо. Кад год хоћемо да се одморимо или одвојимо од брига у граду, одлазимо тамо.

Шта још волите?

Осим што се бавим глумом, волим и да пишем. За матурски писмени сам добила награду Савеза књижевника Југославије и на то сам веома поносна. На жалост, раније ми није остајало пуно слободног времена да бих могла да се бавим и писањем, али, чим се такво време појавило, села сам и написала две књиге: бајку у драмском облику „Мој друг Исподкреветни Мрак”, за коју је песме написала моја ћерка Ивана Михић, и роман истинитих прича „Перле од воде”.

Шта очекујете од политике?

Политика ме никада није привлачила као позив. Пратим је као саставни део свакодневног живота, као нешто што може да уназади или поправи живот. Наш пут у демократију је пун „дечијих болести”. Та „Пандорина кутија” је одавно отворена. Слободно се крећу подлост, бахатост, клевета, увреда, лоповлук, корупција... А смисао уметности, оно чиме се бавим, јесте да укаже на лепоту или ружноћу нашег постојања, на све наше добре и лоше особине... На жалост, уметност нема снагу одлучивања. Она је само повремени блесак светлости, путоказ који би требало да следимо... 

Које поруке нудите?

Ако се испуњаваш љубављу – бићеш заштићенији. Ако опрашташ – бићеш слободнији. Ако и погрешиш – сутра је нови дан!