Још не­што о ми­си­ји „Ха­ли­јард”

У „По­ли­ти­ци” од 23. сеп­тем­бра об­ја­вљен је текст о обе­ле­жа­ва­њу 74. го­ди­шњи­це спа­са­ва­ња ви­ше од 500 аме­рич­ких пи­ло­та у Дру­гом свет­ском ра­ту са аеро­дро­ма у Пра­ња­ни­ма, уз при­су­ство пред­сед­ни­це На­род­не скуп­шти­не Ре­пу­бли­ке Ср­би­је Ма­је Гој­ко­вић, ам­ба­са­до­ра САД Кај­ла Ско­та, прин­ца Алек­сан­дра Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа и ло­кал­них зва­нич­ни­ка. Но­ви­нар пот­пи­сан са В. Р. ниг­де у тек­сту не на­во­ди, ни ко је на­пра­вио им­про­ви­зо­ва­ни аеро­дром, ни ко је ор­га­ни­зо­вао и обез­бе­ђи­вао чи­та­ву ак­ци­ју са Аме­ри­кан­ци­ма, ни ка­ко су обо­ре­ни пи­ло­ти ску­пља­ни, скри­ва­ни и до­во­ђе­ни у Пра­ња­не. То је при­ча за филм, ко­ји ће ве­ро­ват­но не­ко у Хо­ли­ву­ду сни­ми­ти, као и 1942. филм „Чет­никс”. 

Очи­глед­но је да у да­на­шњој Ср­би­ји по­сто­ји ве­ли­ка му­ка са чи­ње­ни­ца­ма да су чи­та­ву опе­ра­ци­ју ор­га­ни­зо­ва­ли чет­ни­ци ђе­не­ра­ла Дра­же Ми­ха­и­ло­ви­ћа ри­зи­ку­ју­ћи пр­вен­стве­но соп­стве­не жи­во­те и жи­вот на­ро­да у том кра­ју. 

Као по до­го­во­ру, ни­ко од го­ре на­ве­де­них го­сти­ју, сва­ко из не­ког свог раз­ло­га ни­је на­вео ту чи­ње­ни­цу, али је исто­риј­ске исти­не ра­ди, то мо­рао да ура­ди но­ви­нар. Ова­ко се са­мо по­твр­ђу­је ути­сак да се од­лу­ка Скуп­шти­не Ср­би­је из 2004. о из­јед­на­ча­ва­њу пра­ва рав­но­гор­ског и пар­ти­зан­ског по­кре­та, до­не­та не­ис­кре­но и уз шкр­гу­та­ње зу­ба, јер да је дру­га­чи­је ваљ­да би до да­нас не­ко­ли­ко пре­жи­ве­лих чет­ни­ка до­би­ло при­на­дле­жно­сти из те од­лу­ке. 

Иако се исти­на скри­ва, по­ти­ску­је, ис­кри­вљу­је, она по­ла­ко на­ла­зи свој пут као во­да, та­ко да не из­не­на­ђу­је ис­тра­жи­ва­ње, ра­ђе­но пре го­ди­ну да­на ме­ђу сту­ден­ти­ма Фа­кул­те­та по­ли­тич­ких на­у­ка у Бе­о­гра­ду у ко­ме је Дра­жа Ми­ха­и­ло­вић пре­те­као Ј. Б. Ти­та по по­пу­лар­но­сти. 

Сла­во­љуб За­кић,

Бе­о­град