Чамац у чаши питке воде

Зашто Тачи није имао припремљен чамац на језеру Газиводе него су његови „специјалци” копненим путем пренели чамац од Врбничког језера до Газивода. Албански медији на Космету се спрдају и примећују да „o снази једне државе сведочи и то да на једном од најзначајнијих косовских језера (Газиводе) нема ниједног чамца”.

Чамцем са јаким бензинским мотором најпре је управљао директор полиције Рашид Каљај, а потом је кормило препустио Тачију.

Албанска, српска и европска страна испустиле су из вида једну веома важну чињеницу. На Газиводама је забрањена употреба чамаца, чак је и купање у језеру забрањено и то је јасно исписано на таблама око језера. Јер ту „фабрику воде” не сме ништа да загађује.

Стотине хиљада људи, без обзира на националну припадност, ту воду пије. Еколошке организације и остали „чистунци” не огласише се да осуде овај примитивни вид иживљавања. Зар нема никог да тај параполитички „спектакл” не сагледа на тај начин.

Газиводе су велика чаша воде, извор живота, зелена снага првог реда, али и срж проблема, јер вода је ресурс око којег ће се у будућности (а већ и сада) водити ратови.

Српска предузећа српским парама изградила су 1972. године хидросистем Ибар-Лепенац, као и брану и хидроелектрану на језеру Газиводе, чијом се питком водом снабдевају Приштина, Липљан и Урошевац, наводњава Косовска долина и хлади термоелектрана Обилић.

Српско становништво из 14 села, после потапања, расељено је, не у друге делове Косова и Метохије, већ у Крагујевац и Краљево. Све то указује да је, осим за потребе снабдевања водом и струјом, пројекат рађен и под притиском албанских интереса. А што је погубно, без темељног пописа изузетно вредних објеката. Вода је „прогутала” цркве, археолошка налазишта, трагове старе осам векова на простору Зубиног Потока.

Остаци двора чувене српске средњовековне краљице Јелене Анжујске, кула звонара из 13. века, две средњовековне цркве, девет римских некропола, део су блага које сведочи о животу чувене српске династије, али и другим раздобљима историје овог тла. Све је урађено врло брзо, без студиозног и озбиљног испитивања, пописа, упркос апелима тадашње стручне јавности, о чему сведоче написи из медија.

Да се овако нешто не би више понављало и да бисмо, на пример, ојачали преговарачку позицију, Србија би већ сутра могла да направи канал: Ибар – Рашка – Ибар и код Рибарића скрене српску реку Ибар и тако створи логичну могућност да би у сваком моменту могло да се исуши језеро Газиводе, а Косовска долина претвори у пешчару и потпуно угаси Термоелектрану у Обилићу. И шта онда, да ли би чамци на сувом били „спектакл”?

Да бахатост и уцене нису решење, нити су били, нити ће да буду, сведоче и таква могућа решења. Зато договор језеро чува.