Силни момци мека срца

Краљево – Кад двадесетак мотоциклиста, чланова мото-клуба „Кингс” из Краљева крену на пут, испод њихових седишта забрује мотори од 600 до 1.200 кубика, марке „каваски”, „хонда”, „сузуки”, „вулкан”, БМВ... Они у кожним оделима, чизмама, са кацигама... И, делује то силно, па их многи, посебно због асоцијације подстакнуте филмовима, сматрају опасним и на друму бахатим момцима. А, они су људи мека срца и сав новац што на својим скуповима прикупе поделе, углавном болесној и сиромашној деци.

Траје то већ десетак година и до сада су само у новцу поклонили скоро 1,8 милиона динара. У сарадњи са краљевачким центром за социјални рад понајвише су помагали децу оболелу од аутизма, церебралне парализе, карцинома... Затим, деци без родитељског старања, сиромашним ђацима, рецимо основцима у две сеоске школе недавно су купили компјутере и школски прибор. Помагали у санације последица земљотреса и поплава и због свега су награђени поменутом престижном наградом за хуманост „Миломир Главчић”. Уз награду од града Краљева и наш познати хуманиста, чије име признање носи, упутио им је додатних 500 евра.

– Баш смо поносни на ову награду, поносне су и наше породице што је неко нашу хуманост препознао. Кренуло је то још пред Божић 2009. године када смо се састали у близини дечијег села и свако од нас се похвалио шта је купио својој деци да би неко гласно прокоментарисао: „Ето, ови овде у дечијем селу немају ништа.” Одмах смо кренули, купили и поклоне за њих. Тако је то почело па сав новац који прикупимо на нашим скуповима, сваког лета крајем јула када нам дође и до три стотине наших колега из разних крајева Србије, ми потрошимо на покриће трошкова и у хуманитарне сврхе. Већина нас потписала је донорске картице и редовно дајемо крв – наглашава шездесетшестогодишњи Милован Пантовић, председник мото-клуба „Кингс” у Краљеву.

Да би одагнали предрасуду о лошим, агресивним, дрогираним, пијаним... мотористима строга су правила понашања у „Кингсу”.

– Баш недавно су два члана и искључена због моралних грешака. Иначе, све су то породични људи, по занимању лекари, инжењери, професори, мајстори... Идемо лагано, ретко преко стотину на сат, и строго по правилима. Нису то велике брзине, не „зујимо”, јер углавном возимо „чопере”. Шта да вам кажем кад нико од нас није кажњен због саобраћајног прекршаја, ценимо колеге и имамо одличну сарадњу са више од 50 озбиљних клубова у Србији и иностранству. Ускоро ће нам у посету, такође доносећи помоћ, стићи бајкери из Немачке. Дакле, волимо солидарност међу људима и своје породице и моторе. То је наш живот од младости до позних година – наводи Пантовић, који је на мотоцикл сео у седамнаестој и још је, иако пензионер, за гуверналама моћне машине од осамсто кубика...