Радохолик и авантуриста

Ја сам само занатлија… Завидим сликарима јер се они боре са материјом. Да могу да урезујем своје романе у дрво, био бих срећнији… Овако је говорио познати писац крими-романа Жорж Сименон, Француз белгијског порекла, од чијег се рођења ове године навршава 105 година. Писца који је остао запамћен као творац париског инспектора Мегреа, а многи су имали обичај и њега да зову „господин Мегре”.

Сименон је рођен у Лијежу 1903, на баксузни датум, петак 13, теје сујеверна мајка предложилада се дечаков рођендан слави дан раније, и тај данстоји записан у неким његовим биографијама. У младости почиње да зарађује као трговац и продавац књига аубрзо се окушао и у новинарским водама. Одлази у Париз, пише кратке приче и популарне књигеза децу, сентименталне романе, репортаже, фељтоне за новине. С обзиром на то да је писао под различитим псеудонимима не зна се тачан број романа чији је аутор.

Према сопственом признању, Сименон ниједну књигу није могао да пише дуже од 15 дана. „Не бих то могао да издржим, преобразим се у живот главног јунака и живим тај живот од јутра од мрака”, говорио је „човек-фабрика” који је текст директно куцао у машину, сваки дан уредно дописујући по једну главу књиге.

Док је писао, телефон је био искључен, завесе навучене, пријатељи – не постоје. Ако би га неко тражио, жена Дениза би одговарала: „Извините, он је данас у свом роману”. Којом брзином је исписивао нове редове сликовито говори и једна анегдота. Када га је звао Хичкок, док је он „био у роману”, Хичкок је мирно узвратио: „У реду, сачекаћу на телефону док не заврши”…

Да би пронашао погодно име јунака, Жорж Сименон из телефонског именика преписује бар 300 имена и презимена, затим их гласно понавља док му се једно не наметне. После имена бележи старост јунака, адресу и број телефона, хоће о њему да зна све, чак и оно што му неће користити касније. Да ли је жив јунаков отац, колико има деце, да ли болује од јетре, има ли здраво срце... Сименон хоће да има план његове куће, да упозна стил намештаја и да тачно зна у коју улицу гледају прозори. Онда развија план вароши где ће јунак живети. Како стоји у његовој аутобиографији, он неће да зна да ли напољу пада киша или је лепо време. За Сименона је једино важно какво је време у његовом роману! Довољна је при руци боца вина, неколико зашиљених оловака и једна, из његове колекције од 250, лула па писање може да почне.

Тим пре, после прегршт исписаних страница, тешко је поверовати да су овог хитрог и вештог радохолика, какав је био, стално изједале сумње у његов дар и дугогодишње посвећење. Ево његове дилеме:

„Питам се имам ли заиста талента. Писање је једина професија у којој се никад не зна да ли оно што се уради има неку вредност. Треба можда читава једна генерација да се то утврди. Има дана када сам сасвим обесхрабрен. Био сам много сигурнији у своју вредност у својим тридесетим него данас. Кад напишем нови роман, одушевљавам се два дана а затим се осећај мења и мој рукопис ми се чини врло лошим.”

И, уместо да остави публици процену књижевног умећа, писац у помоћ зове критичаре: „Добро је да повремено од критике добијемо малу лекцију да не бисмо постали исувише горди. Толико сам писао о другима а схватио сам да у ствари не познајем себе. Шта уопште подстиче људе да најбоље године живота проведу у самоћи собе да би писали о човеку? И, какво задовољство има писац у писању, односно читалац у читању…”

Публика за то време гута догодовштине Мегреа, а аутор признаје да, иако је написао више књига које нису детективске, више воли оне са Мегреом. Добро, чему Мегре да захвали на толикој популарности?

Према пишчевом уверењу, Мегре придобија читаоце јер је „човек из народа”, има особине једноставног Парижанина и није тип инспектора свезналице. Он је прототип новог детектива, осетљив је и не личи на хероје. „Мегре нема чаробни штапић, и не плаши се да призна своје незнање. Зато му људи верују”, сматра писац.

Поред писања, боем и пустоловСименон волео је лагодан и опуштен живот. Једном недељно састајао се са групом младих писаца и сликара који су чинили дружину „Буренце”. Купио је мали брод којим је пловио и истраживао француску обалу, откривајући чари пецања. Када је истражио Француску, остао му је још и остатак света. После Другог светског рата, путује по Африци, Египту, Индији, САД, Европи...

Инспектор Мегре добија свој трг у белгијском Лијежу, Сименона су величали Жид и Кокто, а његове књиге поредили са бардовима Конаном Дојлом и АгатомКристи. У Лијежу је оснивана Фондација Сименон која чува пишчеве књиге, критике и преводе романа, кореспонденцију с Андреом Жидом и препискус Федериком Фелинијем....