Одлазак вечност црног Орфеја

Ако су се пре седам година огрешили о Сенгора, великана црначке поезије, не испративши га у вечност како доликује, Французи су другом Орфеју франкофоније, Емеу Сезеру, који их је такође многоструко задужио, 20. априла одали највећи омаж, доласком водећих политичких личности, министара и самог председника на ово прелепо острво. Никола Саркози је поздравио „човека слободе”, „неуморног браниоца људског достојанства”, „симбола наде за све потлачене народе”, а Сеголен Роајал је назвала Сезера „духовним оцем, симболом расно помешане Француске” предлажући да га пренесу у париски Пантеон, где би почивао поред Диме и Малроа.

Рођен 1913. у скромној породици, Еме Сезер је као одличан ученик добио стипендију за студије у Паризу, где у чувеној гимназији Луи ле Гран упознаје Сенгора. Из овог судбинског сусрета родиће се не само пријатељство двојице уметника, предодређених за сјајно дело и судбину, него и покрет који ће обележити црначку расу диљем планете: црнаштво. Млади студенти оснивају 1934. у Паризу ревију „Црни студент”, где Сезер по први пут користи овај појам који су заједнички сковали, а којим он резимира своју књижевну и политичку борбу за повратак достојанства пониженог и потлаченог црног човека. Уочи Другог светског рата успева да заврши једну од најелитнијих француских великих школа, где се дружи с лингвистом Петром Губерином (1913–2005), који га позива у свој родни Шибеник.

„Упознао сам га у Паризу, биједан је био он, биједан сам био ја. Мјесецима смо живјели на пола киле круха, а онда сам га ја, као тежачко дијете које није имало новаца, али је имало круха и помидора, позвао у Шибеник. Сиромаштво нас је спојило”, причаће касније професор Губерина.
Управо у Далмацији Сезер ће написати своје капитално дело: „Запис о повратку у завичај”, дугу поему која је упркос херметичности надреалистичне фактуре успела да премости све географске и временске границе и да остане један од темељних текстова франкофоне књижевности. Лепота јадранских острва подстакла је песника да се врати на Мартиник, где је 1939. објавио ову поему са поговором професора Губерине. Ратна ситуација на острву дала му је прилику да изгради своје политичке идеале, а слобода му је омогућила да их спроведе у дело. Преко педесет година Сезер ће преплитати писање са узастопним мандатима градоначелника Фор де Франса (1945–2001) и посланика у Француском парламенту (1946–1993). Објавиће четрнаест књига поезије: „Чаробно оружје”, „Сунце пререзаног врата”, и друге, драмских комада, од којих су најпознатији „Трагедија краља Кристофа”, о горкој судбини Хаитија, као симбола целе Африке, и „Сезона у Конгу”, о убиству Патриса Лумумбе, који ће се изводити у многим земљама. Велики одјек имаће и његов есеј „Говор о колонијализму”, који се сматра криком револта против западњачке ароганције. Избор из његовог дела објавио је 1969. и београдски „Рад” под насловом „Крсташки ратови тишине”, у преводу Радомира Суботића. Славио га је Сартр, Бретон га је називао „лирским спомеником”, а 1982. добио је „Grand prix national” за поезију.

Овај велики хуманиста борио се за признавање специфичности и богатства језика својих предака, креолског, за независност француских колонија, за стицање самосвести црначких народа о сопственим вредностима, за враћање становништва Антила својим афричким коренима кроз болно трагање за идентитетом. Осуђивао је поданички менталитет својих Антилаца и њихову склоност ка стварању лажних митова којима супротставља горку истину о стварности једне историје обележене потлаченошћу, искорењеношћу и алијенацијом. Свеједнако је критиковао неразумевање од стране Француза, па је у знак протеста против француског закона у којем се спомиње позитивна улога колонизације одбио 2005. да прими на Мартинику министра иностраних послова Николу Саркозија. Када је постао председник Француске, Саркози му је написао, јуна 2007, за његов 94. рођендан: „Сем писца и песника, наши сународници у вама виде носиоца поруке мира, толеранције и отворености према свету”. Дуговеки Сезер придружио се у вечности свом сабрату Сенгору, и једном давном песничком генију, такође жестоког политичког ангажмана, Виктору Игоу који га, можда, чека у Пантеону.