Сведок времена

Један од најважнијих домаћих рок новинара Петар – Пеца Поповић недавно се огласио књигом „Рокописи”, збирком текстова који прате његову каријеру дугу четири деценије. Колико је цењен, говори чињеница да смо разговор у пријатном градском амбијенту неколико пута прекидали како би се Поповић поздравио и испричао са људима који су му прилазили.

Ваша књига „Рокописи” нашла се у продаји крајем прошлог месеца. Како сте дошли на идеју да је напишете и шта се крије унутар њених корица?

Нисам планирао да пишем књигу. То је инцидент у мом животу. У њој се налази збирка текстова написаних од 1969. до једног текста који сам дописао 2007. У ствари, то је једно путовање кроз време српске, београдске и југословенске генерације која се укључила у светску музику током шездесетих. Кроз приче у књизи покушао сам да похватам све страхове, наде, илузије и снове генерације којој сам припадао. Не верујем да сам успео, али сам поштено покушао.

Никад себе нисам замишљао као писца. Када пишеш за новине, то важи од данас до сутра. Књиге се памте.

Чини се да, и код нас и у свету, музика данас није оно што је некад била...?

Променом света дошло је и до промене начина живота, музике, потрошача... То је сада све другачије. Данас причамо о произвођачима и потрошачима, а некад су то били људи који свирају и они који воле да их слушају. Оно што је заједничко за оба времена је песма. Ако немаш песму, немаш ни разлога да изађеш на бину. Код нас, на пример, има пуно каријера без песме. Још је већа трагедија кад неко има песму коју нико није чуо.

Генерално, ми имамо тај проблем с идентификацијом квалитета. У свету се индустрија забаве бави експлоатацијом талената и тамо постоје људи с великим ушима и широмотвореним очима који покушавају да нађу те талентоване људе. Код нас тога нема, и каријере зависе од тога колико си спреман да се понизиш пред издавачем, небитно да ли је то твоја прва или стота плоча.

За Вас важи да сте својим ангажманом на домаћој сцени директно утицали на каријере многих данас познатих састава. Каже се да сте били њихова покретачка снага. Какво је Ваш мишљење?

Не, није било тако. Ја сам само имао срећу да будем близу када су те каријере тражиле да се препознају. Тад сам радио у Радио Београду и био укључен у снимање песама нових група у „Студију 6”. Од 1968. и оснивања „Корни групе” вуче се тај траг.

У првој половини седамдесетих ту су били „Договор из 1804.” у коме је свирао Роберт Немечек, „Ју група”, „Опус” чији је члан био Драган Великић, Јосипа Лисац, „Бијело дугме”... Касније сам имао срећу да будем близу првих Балашевићевих снимака, „Атомског склоништа”, „Азре”, „Рибље чорбе”... Бора дуго није говорио са мном зато што је мислио да сам ја наговорио Бајагу да крене у соло каријеру, а ја сам само чуо његове прве снимке и организовао му соло концерт.

Лоша из Сарајева ми се учинио занимљив кад је дошао у Београд, Ђибони у својој књизи пише да сам га буквално с улице покупио, онда Рамбо, К2, „Монтенигерс”, Вуду Попај...

Они би успели и без мене, не мислим да је моја улога била нешто важна, све су то одреда талентовани људи. То се не ради за паре, то ти је дужност.

Добар део новинарске каријере провели сте у нашој кући. Какав је Ваш однос са „Политиком”?

Основао сам три листа у „Политици”. Као клинац, ја сам долазио испред „Политике” и размишљао какви џинови пишу тамо. Сви велики новинари, од којих сам научио ћирилицу, ту су писали. Од Зире Адамовића, Љубе Вукадиновића, Сергеја Лукача, Мире Радојчића, Милутина Чолића, Радета Станојевића и још стотине људи који су својим писањем учинили да и ти пожелиш да се бавиш тиме. Када сам добио понуду да пишем за „Политикин Забавник” мислио сам да је то најважнија ствар у животу. Милан Влајчић је мене и Слобу Коњовића ангажовао да 1977. пишемо „Музику тренутка” у дневном листу. Захваљујући Богдану Тирнанићу писао сам о музици у „Нину”. Био сам први уредник „Музичке стране” у „Политици” од 1983. до 1984. То су све нека лепа сећања...

Били сте и уредник два најкомерцијалнија музичка листа која су некад излазила у нашој земљи, „Џубокса” и „Рока”, и помогли у првим корацима неких данас веома познатих новинара и уметника. Каква су Ваша искуства из тог периода?

Кад нешто радиш, мораш да окупиш екипу. Себе сам доживљавао као лошег играча који је постао капитен. Ако желиш да екипа добија, мораш окупити боље играче – тако сам и ја увек био окружен бољим новинарима од себе. У „Џубоксу” и „Року”су радили одлични новинари. Моји сарадници су се показали у целом свету као способни. Многи од њих тамо раде с великим успехом.

Савремена култура је увек била главни предмет Вашег интересовања. Колики је утицај остварила рок музика на овом поднебљу и зашто је данас нема толико?

Показало се да су из рокенрол амбијента изашли најважнији уметници с ових простора. Ко у последњих 30 година није имао везе са роком, тај једноставно није релевантан на просторима бивше Југославије! Погледајте Пандура, Манчевског, Стефановског – свима је рок био звучна кулиса. Нисам југоносталгичар, само сам рођен у тој земљи.

Данашње доба пати од недостатка занесењака – како оних на бини, тако и оних испред ње.