Јасеновац: Ко бежи од истине

Као кустосе Јавне установе Спомен-подручје Јасеновац, али пре свега као људе који на коректан и частан начин настоје обављати свој посао, згрозио нас је скандалозни текст професорице Миле Алечковић-Николић, чланице Председништва Конгреса Срба Европе, посвећен догађајима на недавној комеморацији жртвама усташког логора смрти у Јасеновцу, у којем између осталог позива на јавни линч нас као ауторе књиге „Поименични попис жртава концентрацијског логора Јасеновац”. Речи које су у том тексту написане публиковањем у листу „Политика” представљене су широј јавности, па стога на њих желимо, такође, дати јаван одговор. При томе ћемо се овде осврнути само на оне делове текста у којима ауторица неистинама и лажима настоји распалити јавност, односно продуковати ерупцију мржње и нових нетрпељивости. Када у виду имамо ове чињенице онда нас не треба чудити због чега је оштрица мржње уперена управо према нама који на све могуће начине кроз свој рад настојимо вратити изгубљено поверење међу људима, односно пронаћи заједнички језик у различитим питањима која у контексту проблематике Јасеновца оптерећују људе и нељуде с различитим погледима на то.

Споменута професорица Алечковић-Николић у своме тексту већ на почетку говори о томе како су јој ове године на комеморацији у Јасеновцу „дали” књигу „Јасеновац – појединачна жртва” и наводи следеће: „Већ сам назив те књиге је недопустив, јер жели да се створи утисак да је реч о неком хаотичном стратишту, а не о организованом геноциду. Рећи да је реч о ’појединачним жртвама’ класично је бежање од истине...”.

Као прво, ми професорици Алечковић-Николић нисмо „дали” књигу него смо је поклонили СЕДЕП-у у Паризу, као што је поклањамо свим српским, ромским, жидовским те верским организацијама, архивима, музејима, организацијама СУБНОР-а, односно свима онима који на подручју Србије, Хрватске и БиХ окупљају око себе већи број људи како би се подаци у Попису жртава могли проверавати, односно како би барем неке грешке и недостатке до објављивања њеног другог издања отклонили. Исто тако, назив књиге није „Јасеновац – појединачна жртва” већ „Поименични попис жртава концентрацијског логора Јасеновац 1941–1945–1. издање”. Очигледно да професорица није била у стању, или није хтела, пренети стварни текст са корица књиге „Јасеновац – жртва је појединац”. На корицама смо се одлучили да истакнемо једну мисао коју је управница ЈУСП Јасеновац Наташа Јовичић у предговору књизи истакла у опширнијем облику: „Жртва је појединац. Особа. Особност. Особно име је пуно више него знак распознавања, оно је једна од битних димензија индивидуалног. Именовати значи позвати у постојање, баш као што је у призваном имену стварна присутност...”. Дакле, не ради се о томе да се жели „створити утисак да је реч о неком хаотичном стратишту, а не о организованом геноциду”, нити да је причање о појединачним жртвама „класично бежање од истине” како нам малициозно професорица Алечковић-Николић жели импутирати.

Надаље, професорица погрешно наводи како смо ми уредници књиге. Никакви ми уредници књиге нисмо већ њезини аутори, људи који су протекле три године непрекидно прикупљали податке о убијенима у овом најзлогласнијем усташком логору, и који то и данас чине. У књизи је до 31. 8. 2007. прикупљено 72.193 имена жртава, данас (30. 4. 2008. у 12.00 сати) их имамо 73.440, а сутра можда већ неколико више. Ова књига није објављена како би се неко наслађивао и користио у пропагандне сврхе имена оних особа које до сада нисмо прикупили, већ како би имена особа која нису у Попису била у њега уписана. Стога смо пре почетка рада на попису јавно позивали родбину и пријатеље јасеновачких страдалника да нам се јаве. Неколико пута смо и у књизи, и у дописима јавности нагласили како попис није потпун. Ево само једног цитата са 40. странице споменуте књиге: „Управо зато што је јаван, изложен је критици и суду, стога поново позивамо јавност, родбину и пријатеље жртава усташких логора Јасеновац да нам се обрате с евентуалним примедбама и допунама како би Поименични попис жртава концентрацијског логора Јасеновац заједничким трудом учинили што тачнијим и потпунијим... Спомен-подручје Јасеновац уз своју музејску и образовну делатност, наставиће рад и на поименичном попису жртава концентрацијског логора Јасеновац, јер сматрамо да је свако име, свака особа коју отмемо забораву, гаранција да се зло које се збивало у 1337 дана пакла усташких логора Јасеновац никада и више нигде не понови”.

До којих граница сежу пространства људске мржње најбоље осликава професорица Алечковић-Николић поигравајући се костима своје властите тетке Љубице, коју према њеним речима, за разлику од друге тетке и оца немамо уписану у попис жртава. Ако прихватимо ове податке као истините, онда професорици треба поставити неколико питања: Због чега имена њене покојне тетке нема у попису? Због чега се користи именом своје покојне тетке само да би показала како овај попис наводно искривљава историјску истину, а због чега никоме претходно није обзнанила имена страдалих чланова њене фамилије? Сваки иоле разуман човек којем је стало до истине након што не пронађе неког свог у попису најпре би назвао установу која је попис издала и ауторе који су на попису радили да види зашто је то тако, односно на који начин би се подаци о траженој особи уврстили у Поименични попис жртава логора Јасеновац. Нажалост, малициозни, злонамерни и пуни мржње користе се именима јасеновачких страдалника у пропагандне сврхе, као што то у листу „Политика” чини професорица Алечковић-Николић.
кустос Јелка Смрека, кустос ЈУСП Јасеновац