Челебоновићев слух за боју

Лична и професионална историја Марка Челебоновића имала је три просторна и друштвена епицентра ‒ Београд, Париз и Сен Тропе, пише историчарка уметности Невена Мартиновић. Управо је број три у вези и са изложбама које су пред публиком у Београду (Галерија САНУ до 30. јануара и Галерија Рима до половине јануара) и Крагујевцу (Галерија Рима до 13. децембра) – све три посвећене су ствараоцу чијим именом почиње овај текст. Иако наведене поставке не баштине те епицентре ни у поменутом редоследу, а ни по опцији груписања дела која су у њима створена, оне нуде нешто још боље. На посебан начин пружају синкретистички, али и умешно секвенциран поглед на стваралачки опус овог сликара, предавача и академика, једног од оних који су обележили нашу уметничку историју, ученика чувеног Антоана Бурдела, који је свој једини атеље наследио у Паризу од друга два великана, Александра Архипенка и Алберта Ђакометија.

Будући да је реч о великом ретроспективном пројекту, разуђеном у два града и три простора, у којем учествују четири ауторке (др Лидија Мереник, др Ана Богдановић, Невена Мартиновић и Софија Миленковић), једини начин да посетиоци на најбољи начин доживе Челебоновића јесте тај да одвоје време и посете сва три места. Вреди труда јер је последња изложба његових радова сличног карактера одржана у Београду давне 1977. Посебно је важно да ремек-дела која могу да се виде долазе из Народног музеја, Музеја савремене уметности Београд, Уметничке збирке САНУ, Галерије Дома војске у Београду, Спомен-збирке Павла Бељанског у Новом Саду и Народног музеја у Краљеву, док су ту и капитална остварења из породичне заоставштине и приватних колекција. Многа нису виђена никада.

Свеобухватан преглед у Галерији САНУ

У простору који је за ову прилику посебно физички сегментиран, налазе се радови из свих раздобља уметниковог стваралаштва – од слика из средине двадесетих година 20. века, затим препознатљивих мастержанрова из тридесетих, преко послератних у којима је кулминирао Челебоновићев „апсолутни слух за боју”, до оних насталих у последњој деценији његовог живота. Средиште припада делима из четврте деценије, захваљујући којима је сврстан у најзначајније сликаре српског међуратног модернизма и тај део идејно је заснован на студији др Ане Богдановић, за коју је ауторка добила Награду „Лазар Трифуновић”. Један мини-сегмент чини „изложба унутар изложбе”, чији је аутор др Лидија Мереник, а то су Челебоновићеви аутопортрети који су премијерно сада изложени као целина и којима почиње изложба. Други је посвећен зениту, такозваним „белим сликама”, којима се у засебној просторији окончава поставка, за њих Невена Мартиновић сматра да представљају „потпуно прочишћен простор сликаревог духа”.

Рани период у Галерији Рима у Београду

Софија Миленковић, млада историчарка уметности, којој је недавно додељена и Награда Спомен-збирке Павла Бељанског за мастер рад посвећен Челебоновићевом стваралаштву, представља нов поглед на његова дела из двадесетих година 20. века – на оба галеријска нивоа пред публиком су слике и цртежи настали између 1923. и 1930. године.

– Ово је и најслабије истражен период, тада је Челебоновић вајање заменио сликарством, тек почињући да се служи бојама које је узимао од своје супруге Френи. У овом добу дешава се и прва велика промена у његовој поетици, почиње да слика оно што поставља и види испред штафелаја, а што ће прожимати и остатак његовог рада – каже за наш лист Невена Мартиновић.

Циклус „Калуђерице” у Галерији Рима у Крагујевцу

Челебоновићеве слике и пастели са мотивом калуђерица, настале у Паризу, између 1966. и 1967, заузимају важно место у његовом опусу. Невена Мартиновић одлучила је да им посвети посебну пажњу, а љубитељи уметности видеће и изузетну слику „У медитацији” која се чува у колекцији Народног музеја у Крагујевцу.

– Бројчано мали циклус важан је за другу промену у његовом ауторском приступу, до које долази у позном периоду, тада први пут престаје да слика пред призором, калуђерице му не позирају, већ ради по сећању. На неким делима оне се претварају у расцветане форме које нису у великој вези са њиховим фигурама, заправо су део његовог унутрашњег света, што ће бити пресудно за улазак у последње стваралачко раздобље – закључује наша саговорница.

Од рођења у Београду до смрти у Сен Тропеу

Марко Челебоновић, фотографија из педесетих година (Фото Породична архива)

Рођен је 1902. у Београду. Школовао се у Швајцарској, студирао право и политичку економију у Оксфорду, крајем 1921. у Паризу наставља студије права на Сорбони и дипломира 1922. године. Паралелно похађа вајарски курс код Бурдела на Академији Гранд Шомијер. Од 1923. бави се сликарством. Први пут јавно излаже 1925. на Тиљеријском салону, прву самосталну изложбу приређује у Паризу 1926. у Галерији Кампањ Премијер. Премијерно самостално излази пред београдску публику 1937. у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић”. У Сен Тропе одлази 1925. године са породицом, ту ће провести, са паузама, и највећи део живота. Током Другог светског рата прикључује се француском Покрету отпора, постаје члан тамошње Комунистичке партије, а потом као командант Маварске бригаде 1944. учествује у ослобођењу Јужне Француске. Ратне активности завршава као југословенски официр за везу при савезничком штабу генерала Ајзенхауера. Од 1947. до 1959. предаје на Академији ликовних уметности у Београду, у међувремену био је саветник при нашој амбасади у Паризу. Учествује на бројним групним изложбама у земљи и иностранству. Изабран је за редовног члана САНУ 1968, добитник је бројних признања. Члан група „Облик”, „Дванаесторица” и „Самостални”. У Сен Тропе се враћа 1960, где и умире 1986. године.