Русија без граница

Недавно, током куртоазне посете Владимира Путина једној основној школи у унутрашњости Русије, један од присутних малишана поставио је председнику питање: „Докле сежу границе наше земље?” „Русија нема граница”, одговорио је са смешком први човек највеће државе на свету.

Ма колико све поменуто личило на једну од безброј анегдота које се једноставно роде у несвакодневним околностима, ова о границама ипак говори и нешто више. Наиме, како у интервјуу за руски портал „Спутњик” објашњава Глен Диесен, професор на Високој школи економије Универзитета Западни Сиднеј, „после 500 година упорне борбе да буде призната као европска држава, Русија се нашла у позицији родоначелника велике Евроазије, простора који се преко два континента простире од Лисабона до Владивостока”. Толико о границама.

Још 2010. године Путин је промовисао идеју о заједничком континенталном тржишту на којем би се обртали трилиони евра. Уклапајући све у концепт Евроазије то би, по Диесену, могло да значи и крај света каквог данас познајемо, а који је створен окупљањем дела европских земаља и САД у оно што уобичајено схватамо под кованицом – „Запад”. Објективно, данашње околности у великој мери иду Русији у прилог. Дошло је време када свако „гледање попреко” у међународним релацијама има своју цену. Једнако за онога који се љути, као и за објекат те љутње. На пример, санкције које су САД увеле Русима због „Случаја Скрипаљ”, оптужби за умешаност у америчке председничке изборе 2016. и слично, промашиле су мету и, практично, погодиле европске партнере западног моћника. Такође, америчко-кинески неспоразуми, званично економског карактера, отворили су могућност Русији за стварање нових партнерстава која, до скоро, нису била ни замислива.

Постаје већ фраза истицати да се свет мења, и то све убрзаније. Оно што су за генерације рођене на преласку из 19. у 20, век представљале деценије сада, када смо већ увелико закорачили у 21, мери се месецима. Нове, јаке државе као да су никле преко ноћи. Кина, Индија, Турска, Иран... ни најмање нису спремни да се и даље понашају према матрици која им је наметнута од стране већ поменутог „Запада”, а током векова ропства, понижавања и економског девастирања. Чак се и до скоро моћни Јапан, деценијама лидер Далеког истока, претворио у локалног играча.

Све наведено широм је отворило простор Русији да почне да делује у сопственом интересу. Отуда и све активнија сарадња са државама које, до скоро, као да су биле ван погледа стратега из Москве. Свест да је бизнис оно што покреће свет, а не моћ оружја, створила је климу у којој свако свакоме има шта да понуди. Без претњи и уцена.

Осамдесетих година прошлог века Михаил Горбачов, последњи председник Совјетског Савеза, био је свестан да његова земља мора да постане пуноправан учесник свих европских интеграција. Слично су размишљали и његови руски наследници Борис Јељцин, Владимир Путин, Дмитриј Медведев. Како је време пролазило тако се и сан о истинском пријему Русије у европску породицу све више конкретизовао. Да би на крају постао и једино исправно решење.

Сви покушаји САД да то спрече показали су се као промашај. Сама чињеница да европско братство у не малој мери зависи од руских енергената, али и руског тржишта, била је јача од свих покушаја Вашингтона да зауставе незаустљиво.

Јасно је да ЕУ није спремна да тек тако Америку замени Русијом, али већ и сам знак да јој је доста газда, са које год стране исти били, велики је корак ка проналажењу сопствене самобитности. Русија можда није „држава без граница”, како је то сликовито објаснио Путин, али савремени бизнис ионако не трпи никаква ограничења. Свакако не у значењу које нам је остало још из времена када су због међа падале главе.