Да ли је нестао слободарски дух

Ужице – Препуна је била сала ужичког читалишта на промоцији нове књиге „Кућа за јунаке”, Александра Лалета Милосављевића, доајена лепе завичајне књижевне речи, као и театарског живота у овом граду. Ни 83 године нису му биле терет да сачини роман, на први поглед друкчији од оних на какве је читатељство од њега навикло.

Препознатљив по описима старе ужичке вароши, лирским сликама реке и околине, занимљивих и духовитих људи, сада је, не одустајући од описа драгог му града, озбиљније проговорио о јунаштву с погледом на прошлост насеља Коштица у коме је одрастао и животе чланова своје породице, из које по чувењу предњачи његова сестра народни херој Дана Милосављевић.

Памти Лале своје претке јунаке у минулим ратовима, живот испуњен надама, погибијама и рађањима слободе, пише о слободарству као идеалима многих, предратној „црвеној Коштици”, о истакнутим кућама Милосављевића, Пенезића, „црвеног Спасоја” и другим...

Описује сећања на време Ужичке републике, па и године патњи кад је немачки окупатор поново заузео накратко ослобођено Ужице. Бележи да је његова сестра Дана, која је са свега 16 година отишла у рат а вратила се као партизански официр, током целог свог херојског војевања са собом у једном малом албуму носила његову фотографију. „Ја сам тако са мојом сестром учествовао у рату, чувао је да ми се врати, хвалио се међу друговима”, описао је сада Лале, премлад тада да би ратовао.          

Данас он с мером и разумевањем новог времена, из личног угла гледања, пише о тим ратним временима и јунаштву. Пита се, ипак, у књизи шта се то догодило са слободарством, оним вредностима на којима су генерације кроз векове васпитаване:

„Испричане атмосфере у којима одраста једна генерација која је скоро истовремено укорачила у Други светски рат и прве разреде основне школе или некадашње гимназије, неговале су нашу духовност и наш морал. Дух српске јуначке поезије остао је вечита храна узлетима сваке нове генерације, постојана за сва времена. Из турског ропства успињали су се до слободе наши јуначки преци и у бој кретали са ускликом на уснама: ’За крст часни и слободу златну!’ Гинули су и у Великом рату: ’За краља и отаџбину!’ Умирали у Народноослободилачкој борби против рата и фашизма, против немачког окупатора, поздрављали се речима: ’Смрт фашизму, слобода народу!’ Садашње време новим генерацијама нуди затамњену слику минулог да се разуман и млад човек може упитати – да ли је било Народноослободилачке борбе, или ће у страху пристајати на историју лажи.”

О књизи „Кућа за јунаке”, чији је издавач Народни музеј Ужице, на промоцији је прочитано пригодно слово Данице Диковић Ћургуз, а о нарочитом дару Лалетовог приповедања овом приликом је говорио хрватски новинар и позоришни критичар Бојан Муњин. – Читајући „Кућу за јунаке” као да се враћамо у давно време кад су се крај дрвеног стола, у заједништву, причале приче које се сваког од нас тичу. А данас често не знамо ни ко нам је први комшија, ни шта га мучи, а ако то и знамо, није нас брига – рекао је уз остало Муњин.