Устајемо у одбрану књижевности

У Београду се одржава Регионална конференција Српског ПЕН центра, седма по реду, посвећена поетичким питањима савремене књижевности, а овогодишња тема је „О причи и причању”.

Госте је јуче у просторијама Српског ПЕН центра поздравила његова председница Вида Огњеновић која је приметила да се више не говори о књижевности, да је све мање књижевних вечери, конференција посвећених књижевности, књижевних програма, преноси Танјуг. „Ми смо одлучили да устанемо у одбрану књижевности. Ово овде је нека врста завере, скровиште за књижевност. Хвала вам што учествујете у томе”, рекла је Вида Огњеновић, нагласивши да ће књижевност преживети, али да је задатак писаца да се за њу боре.

Главни уредник издавачке куће „Архипелаг” Гојко Божовић констатовао је да је прича као књижевни жанр маргинализована у поређењу, рецимо, са романом, али да се реч „прича” често чује у свакодневном говору и постаје начин обликовања света и у функцији савременог маркетинга.

Полазећи од наслова нобеловске беседе Иве Андрића у којој се прича и причање стављају у само средиште људских активности од постања до савременог тренутка, тема овогодишње конференције Српског ПЕН центра подразумева причу као књижевни жанр и као начин комуникације, али и као мноштво изражајних облика који настају у новим медијским, технолошким и епохалним околностима.

Тоне Першак из Словеначког ПЕН центра сматра причу и причање најеминентнијим начином формулисања света који омогућава комуникацију са другима. Прича се, примећује, јавља у свакодневном животу и најчешће нема другу сврху до себе саме, осим када служи у политичке и маркетиншке сврхе, па се чак верује да је лажна прича боље структуирана и садржи више детаља.

Першак је констатовао да је причање прича почело из човекове потребе да објасни непознато и запитао се шта ће у ери вештачке интелигенције бити са питањима смисла, саучешћа, катарзе и свега онога што прича доноси, да ли ће прича победити концепт информација. „Причање прича је пре свега ужитак, али и примарна потреба изразити себе и свој поглед и пустити га у утакмицу са другим погледима”, истакао је словеначки писац.

Писац и антологичар професор Михајло Пантић сматра поље приче пољем енигме које изнова тражи одговор, да свет без прича не постоји и да би у том случају био рудиментална заједница која није одмакла од анимилизма. „Прича је доказ постојања”, рекао је Пантић, указавши на разлику између прича као свакодневног наратива и уметничке приче.

Као приређивач више антологија прича, Пантић је скренуо пажњу да све мање данас има интегралних антологија, а све више тематских, да се са сваком антологијом почиње испочетка, као и да оне могу да заинтересују читаоце за дело неког писца, а опет не обавезују.

Књижевна критичарка Марија Ненезић је причу повезала са либералним капитализмом. Подсетивши на Шехерезаду као симбол првог приповедача, која је приповедала вођења нагоном за опстанком, Ненезићева је казала да данас као мотиве имамо новац и славу, а уместо светске књижевности имамо светски бестселер. „У ери која форсира младост, славу, новац имамо нарциса коме помажу медији и друштвене мреже. Ту немамо приповедање већ непрестано причање, које спроводи савремени нарцис. Он ћаска и успоставља привид дијалога, а његов страх да не буде заборављен је супротан Шехерезадином страху. Та прича савременог нарциса изневерила би велике приповедаче из прошлости”, рекла је Ненезићева.

У раду конференције учествују писци и критичари из пет земаља Југоисточне Европе, а поред већ поменутих, ту су Елизабет Чичери-Ронај (Мађарска), Мирчеа Дан Дута (Румунија), Роберт Симонишек (Словенија), Ентела Каси (Албанија).