Почетак, као и сваки други

Двехиљаде и трећа и није најбоља година за почетак у Немачкој. Привреда у кризи, незапосленост расте, а ја сам ту свега два месеца. Дошао сам после седам година у једном београдском институту и оставио две девојке да чекају да им припремим терен. Мала девојка има 20 месеци и још нема појма шта јој се спрема, зна само да тате већ данима нема и да некако треба да дође до њега. Велика девојка има 32 године и завршава преостале послове. Oтказ у фирми, отказ стана, одбрана магистратуре, прикупљање докумената за визе, све се скупило и отегло. Понека мукла псовка процеђена кроз зубе јој помаже да се све лакше поднесе. Остала помоћ је углавном сконцентрисана у лику тета-Мице која чува малену док се мама бори са београдском зимом, превозом, администрацијом, станодавцима. Тета Мица се скупила у својој доброти и немо гледа како се и њен син, у исто време, запућује још даље, преко Баре. Али, ова прича није о мојим девојкама, о тета Мици и мом другару Неши који сада већ пет година „електроничи“ у Балтимору, мада је, може бити, и он слично почињао...

Када сам потписивао уговор, нисам инсистирао на неким посебним клаузулама које регулишу пресељај, нити сам мислио на то. Довољно ми је било што су формалности око радне дозволе и визе решене и што Ута, наша секретарица, зове по малим огласима из новина за издавање станова, како би ми направила први контакт. Наравно, странац из земље са репутацијом, још са породицом, са крњим знањем немачког језика и није баш идеалан подстанар. Поготову док му пробни стаж у релативно малој и непознатој фирми још траје. За ту ситуацију, на крају, једино решење је било пристајање на немило плаћање 2,32 станарине провизије агенцији за некретнине, зачињено са већ раније урачунате три станарине кауције станодавцу. Ипак, стан је одличан, локација повољна, а станарина нижа од овдашњег просека. Сто квадрата, потпуно празних, али мојих, наших. Сада, када напокон имам сталну адресу, могу и да пошаљем захтев за спајање породице и окончам раздвојеност.

Успут, налази се и први намештај. Пар јефтиних ствари из „Икее“, пар половних ствари добијених од пријатеља, машина за прање веша и пар мањих кућних апарата купљених у најближој радњи у комшилуку, и стан поче да се пуни. Истовремено, и стање на рачуну почиње да се круни, тешко да ће планирани буџет бити довољан за све.

Тада ми Вељко, мој шеф на послу, и главна узданица у првим данима, рече: „да пробамо са „Sperrmüll“-ом“. Узесмо ми те новине искључиво са огласима за продају или поклањање половних ствари и кренусмо да зовемо једне суботе ујутро. Готово све што нам је било ближе је већ било разграбљено од многобројних сакупљача-професионалаца. Остаде нам једна комплетна кухиња у неком селу тридесетак километара од Штутгарта и једна кућа из које су ствари продавали по приницпу „све мора напоље“, у оближњем предграђу. Кухињу смо могли да видимо у један, а кућа се отварала у три поподне.

Стигосмо у село и нађосмо наречену кухињу већ размонтирану и упаковану на приколицу са церадом. Домаћин нам објасни да продаје стан који је до сада изнајмљивао и да је кухиња вишак. Комплет кухиња, само машина за прање судова недостаје, стара четири године, за 450 овдашњих евра. „Без ценкања, молим, још два интересента су се најавила за поподне“. Док удишемо рески фебруарски ваздух помешан са мирисом швапских крава и сунце топи снег са крова куће на спрат, помишљам да ово није оно што мали Ђокица замишља као куповину по западном стандарду. Са друге стране се јави мали Перица, који је увек био отреситији и практичнији, и каже: „Ћути и купуј! Кајаћеш се касније“. Тако пружимо ми руке једни другима и уђемо у кућу да окончамо куповину.

Признаницу сам потписао на папиру истргнутом из некаквог роковника, црвеним фломастером, надгледан будним очима два огромна црна Њуфаундлендера који су њушке наднели високо изнад ивице стола и гледали ме као покојног доктора Фауста док потписујем. Платих, човек ми још једном стисну руку и рече Вељку да ће у три бити код мене, испред зграде, да испоручи кухињу. Већ је било око два и ми кренусмо назад. У стану пописмо по чашу воде, из купатила, наравно, судопера тек треба да стигне, када се огласи интерфон. Чова из села је био ту. Не треба да говорим, било је тачно три, у минут. Уредно је сачекао да истоваримо намештај на траву испред улаза и одвезао се кући. Са задњег седишта комбија који је вукао приколицу је вирила чупава псећа главуџа и смејала се.

Требало нам је готово сат времена да успентрамо све на трећи спрат; уређаји су сви били готово као нови и дрвенарија је била у реду. Мали Перица је био у праву. Охрабрен овом куповином, Вељко ми рече: “Хајде да видимо шта има у оној кући. То је на само десет минута одавде, а кухињу смо већ купили. Главна брига ти је већ решена.“ Стижемо пред кућу у улици каквих има на десетине у бољим крајевима српских малих градова или гастарбајтерских села. Велике коцкасте куће на спрат, капије од кованог гвожђа, до душе, без гипсаних лавова са стране, али са пробраном екипом баштенских патуљака у дворишту. Из дворишта куља колона Турака, која као колонија мрава носи покретне делове покућства. На једним колицима приметим машину за шивење и огромну провидну кутију пуну најразнобојнијих конаца. У себи осетим завист према тим неименованим, добро организованим сакупљачима који су увек на време ту и буд-зашто откупљују десетине година нечијих живота. Вељко и ја смо случајно ту, потпуно немоћни у својој малобројности пред овим људским волвоксом који се котрља и купи све пред собом. Већ хтедох да се вратим, кад Вељко упаде у кућу и повуче ме за собом.

По пространим, полумрачним собама, тумара још десетак прилика. На намештају боје ораховине, из седамдесетих или осамдесетих, искачене су цедуље са ценом. Хиљаду евра за спаваћу собу. Осамсто за другу, петсто за ормар. Педесет за тешки новински сточић. Све је квалитетно, старо и тамно, мирише на неки живот који је полако отишао. Сличан намештај сам гледао у стану у ком сам одрастао. Ни цене, ни боја, ни атмосфера ми не одговарају, нелагодност се враћа, иде ми се назад. Вељко ми каже „Треба ти телевизор,“ и пита госпођу од својих шездесет година, која је ту, колико кошта и да ли ради. „Само 30 евра. Потпуно је исправан“, госпођа је уморна. Поред себе чујем женски глас, на српском „Триес' ојра, да узмемо?“. „Ту крнтију?! Шта ће ми?“ одговара јој снажни мушкарац у кожној јакни гледајући тамну, огромну кутију са натписом “Metz“. „Узми га, лако ћеш да га бациш“, каже ми Вељко. Похлепни Перица у мени се слаже са њим и госпођа лепи на телевизор цедуљу са натписом „продато“. Њушкамо по кући још неко време, остали смо последњи. Госпођа иде за нама и стрпљиво нас посматра. Није баш успела да прода све што је планирала, вероватно ће добар део тога завршити на улици као прави отпад, који ће неки други волвокс да пробере, пре него што га ђубретари покупе. Показује нам и таван на којем налазимо остаке нечијег детињства у једном коферу: пар дрвених играчака и неупотребљавану црвено-белу фудбалску лопту са утиснутим потписом Карл-Хајнца Руменигеа. Купујем и лопту за пар евра, за Вељковог осмогодишњег сина.

Вељко се упознао са женом, објашњава јој да сам тек дошао и да практично немам ништа. Она нас одводи у кухињу, коју такође није успела да прода и скупља нешто распарних ствари, пар чинија, тацни, ножева, тањира и поклања ми их. Захваљујем јој на свом ембрионалном немачком, биће од користи, за почетак. Успут, узимам и стару машину за прање судова, „Miele“, и пар ситнијих уређаја за око сто евра. Сада смо и ми већ накрцали онолико ствари колико може да стане у Вељков црвени Мицубиши караван. У подруму Вељко налази нов замрзивач, „сандучар“, и купује га, за себе, мени не треба. По њега ћемо доћи у другој тури.

Враћамо се у сумрак. Док покушавамо да изнесемо огромни замрзивач из подрума жена нам говори да је заједно са мужем наследила кућу од свекрве која је изненада умрла, али да им кућа није потребна; муж јој је већ готово седамдесет година стар и болестан, а деца, или дете, не знам сад, су далеко. Рачунам у глави, колико ли је то година она стара госпођа могла доживети, кад ми на памет паде неки новински наслов који каже како је све већи број Немаца који своју остарелу децу посећују у старачким домовима. Притиснут белом техником, једва се суздржим од напада црног смеха.

Замрзивач морамо да изнесемо потпуно вертикално, кроз спољна подрумска врата и узани верикални спуст, јер уз степениште куће не може да прође. Једва смо га изгурали. Вељко је огребао надланицу на ограду, црна крв се полако слива низ замрзивач и капље на бетонску стазу. Госпођа забринуто посматра своје двориште и стазу, чека да одемо. Ознојен и врућ, он и не примећује огреботину, већ пита: „А кућа? Пошто је кућа?“ Госпођа нас са неверицом гледа док уз напор угуравамо замрзивач у стари ауто и муца „Кућа... скупа је она за вас.“