У општину са кућним љубимцем

Добра вест за власнике куца и маца стиже из Скупштине града која је усвојила допуне одлуке о држању домаћих животиња и кућних љубимаца на територији нашег града и тако врата надлежних служби отворила и четвороножним становницима Београда. Усвајањем овог прописа омогућено је општинама да се определе желе ли да постану „пет френдли”. Свакој локалној самоуправи појединачно одрешене су руке да дозволи да се мањи пси могу уводити у шалтер сале, услужне центре и писарнице. Добродошле су маце у транспортерима и куце које нису опасне, имају поводац, вакцинисане су против беснила и обележене у складу са законом.

Иницијативу да се врата просторија локалне самоуправе отворе за животиње поднео је Михајло Групковић, председник Скупштине општине Врачар, а предлог да се пропис усвоји дало је Градско веће. Доношење овакве одлуке, како је недавно рекао заменик градоначелника Горан Весић, доказ је да се Београд мења и прихвата вредности које су у многим градовима Европе одавно стандард.

Градски одборници су се око овог прописа усагласили без много расправе, једино је Никола Јовановић из СЗС-а упитао зашто се одлука не односи и на градске установе. Одговор је био да куце и маце, засад, неће улазити у просторе Градске управе, што не значи да у будућности неће.

Наш град последњих година све је толерантнији када је реч о кућним љубимцима. Пре неколико година „ногу је повукла” општина Стари град која је прва у Србији испред своје зграде поставила „паркинг за псе”, односно шест места где власници могу да оставе своје мезимце док завршавају административне послове. Уз то, пажњу јавности привукла је и њихова брига о уличним псима, па је тако испред општине направљено и „мини-прихватилиште” са неколико кућица за куце и маце о којима нема ко да брине. Недавно гостопримљива за маце била је, преноси један портал за љубитеље животиња, и полицијска станица на Чукарици. Чувари реда су, како је уз фотографију мачке која се башкари на столици објаснио један корисник Фејсбука, животињу по имену Љубица унели у своје просторије да би се мало угрејала. Овај гест хуманих полицајаца изазвао је право одушевљење свих оних који воле куце и маце.

Студенти и високошколске установе познати су као велики „фанови” животиња које су код њих увек добродошле. Тако су академци који имају часове у старој згради Филолошког факултета често домаћини голубовима. Птице са Студентског трга улазе у хол где се шеткају, а има их и на првом спрату. Девојке и младићи гостопримство показују хранећи их кифлама, ђеврецима, семенкама…

Ни њихове колеге са Факултета политичких наука нису ништа мањи заљубљеници у животиње. Њихова љубимица је црно-бела маца која је летос, како кажу студенти, имала и пет малих наследника. Шврћка се по згради, понекад посети и понеко предавање или испит, а најчешће борави у рачунарском центру.

Изгледа да је свест о значају кућних љубимаца већа и код осталих Београђана. Све је више трговинских ланаца који испред објеката постављају места за љубимце. Пси су све чешће и гости кафића и ресторана. Иста је ситуација и са бројним градским манифестацијама па је доста фестивала на отвореном последњих година постало сјајно место за провод са љубимцем. И власници киоска брзе хране су, чини се, одустали од растеривања голубова, који им некад буду и сјајни помоћници јер почисте мрвице које остају за муштеријама.

Правила су, међутим, и даље крута када је реч о животињама у градском превозу. Многи власници љубимаца и сами су се, попут Смиљке и Симе из  серије „Срећни људи”, нашли у ситуацији да их путници или возач избаце из аутобуса баш када хитно морају да стигну до ветеринара. Јер, многим Београђанима још је мало познато да куцови заправо могу да буду путници у аутобусима, тролама и трамвајима. Прописи кажу да пси нижи од 40 центиметара могу да уђу возило градског превоза у периоду 9 до 13 часова или од 18 до 24 часа, ако су смештени у посебним, затвореним транспортерима са вентилацијом који морају заузимати што мање простора и не смеју ометати друге путнике. Куце чак смеју и у такси, али то већ зависи од добре воље возача који има право да сам одлучи да ли ће примити четвороножног путника. Закон гарантује и да се јавним превозом без проблема могу возити и пси водичи. У Србији и даље једини пас тог занимања, Астор, неколико пута је, упркос томе, имао непријатне ситуације при сусрету са бесним путницима који су желели да га избаце из возила.

Упркос оваквим сценама, у превозу је у последње време све више позитивних примера. Није више ретка сцена да понеки весели куцов на повоцу проскакуће између седишта на опште задовољство разнежених грађана, али и да се изгладнели улични пас у ове хладне дане „прошверцује” између ногу сажаљивих путника и тако мало загреје.