Бомбардовање Солуна 1916.

По свршетку албанске голготе, војска централних сила лагано је све више добијала вести о гомилању савезничких трупа свих родова крај лучке вароши Солун, која убрзо постаде, не само вишенародна, већ и вишеконфесионална права кошница. Ради што бољег уочавања тих кретања и њиховог ометања аеропланима, Немци су имали још и морнаричку цепелинску базу која је била смештена у Темишвару, који је тада био столећима у Аустроугарској монархији. База је била веома добро опскрбљена тако да се у њој производио и неопходни водоник, простим раздвајањем два основна елемента који чине воду. Непријатељи нису сматрали да у Краљевини Србији има икаквих објеката које ваља бомбардовати из ваздуха великим балонима, тако да су из темишварске базе само неколико пута извршили извиђања до слома српске државе.

Због насталих околности цепелини су кретали од Баната преко моравске и вардарске долине до новог фронта крај Солуна. Један од тих великих балона напуњених јефтиним водоником, био је и цепелин са ознаком Л. З. 85, који је спадао у веће по величини, класе Р. Дужина му је била 198 м, имао је две гондоле, четири мотора са максималном брзином од 103 километра на час и наоружан са пет митраљеза, док је посаду чинило 19 особа.

Под окриљем ноћи извршио је два казнена похода на сам Солун. Прво бомбардовање се десило између 31. јануара и 1. фебруара 1916. (по новом кал.), док се други његов поход одиграо месец и по дана доцније у ноћи 17. на 18. март. Када је узлетео и трећи пут да понови бомбардовање 4. на 5. мај 1916, британски артиљерци су га приметили на време и отворили шрапнелску ватру са ратне лађе „Агамемнон”. Шрапнели су оштетили моторе небеске лађе Л. З. 85 и она је почела да губи у брзини и висини. Посада је била довољно прибрана те је све авио-бомбе које је имала и даље у себи (1.350 кг експлозива) бацила у море баш код ушћа Вардара. Принудно слетевши у рит делте особље је одмах потпалило цепелин да савезници не би могли да га заплене.

Ускоро се и разданило тако да су одмах кренуле савезничке потере да се небески бродоломници заробе ако су преживели пад. Од српских јединица, које су кренуле у ту хајку, био је и Трећи комбиновани пук у чијем је саставу тада била и солунска ђачка чета, разред матураната рођених 1896. Главни посао налажења и хватања непријатеља урадио је војвода Јован Бабунски (1875–1920) са својом четничком јединицом. Хватање је било брзо, ефикасно и без неке велике муке: посаду су нашли идућег дана у риту где су хтели да на пролетњем сунцу покушају да осуше одећу. Једини из посаде који је ипак успео да се врати у свој табор био је командант цепелина капетан корвете Петер Штрасер (1876–1918). Ухваћене Немце војвода Бабунски је предао оближњој француској лоњици која је такође била у потери. Тога дана, 6. маја 1916, већ по подне су војска Антанте и варошани Солуна увелико сазнали шта се десило и ко је заробио посаду палог цепелина. Французи су још једном били одушевљени брзином војводе Бабунског, који је од њих, због тог и још других подвига примио, 14. фебруара 1918, Орден Легије части петог степена (витешког) и то управо од Канцеларије државних ордена Француске. Орден му је, пред целим стројем покрај Преспе, на јуначка прса ставио ђенерал А. Гијом (1863–1940).

Алуминијумски велики костур обореног цепелина су чувале наше јединице на том месту где је уништен. Нешто доцније био је пребачен на кеј поред Беле куле у Солуну. И војници и грађани су долазили да виде уживо пропалу грдосију која их је претходних месеци бомбардовала. Сачувана застава Л. З. 85, која се вијорила на крми и преживела пожар, данас се налази у Ратном музеју у Паризу, док је једну од његове четири потисне елисе узео као трофеј адмирал Х. Фајлер (1864–1934) командант „Агамемнона” и држао је на зиду у својој кајути. Од алуминијумског лима и разних профила војници су правили различите сувенире повезане са тим догађајем, а било је занимљивих платнених марамица са одштампаним цртежом крхотине и краћим текстом...

Приликом потере један од енглеских санитетлија, родом из Канаде, иако је јахао на коњу утопио се у дубоком, муљевитом риту великог ушћа Вардара. Мањи део цепелинских бомби које нису пале у море, а преживеле су пад и пожар, проналазили су и активирали српски ветерани, који су то урадили потпуно смирено и без страха што је савезнике уистину задивило.