Наводно занемаривање

На представљању часописа „Наше стварање 1-4/2007”, у издању Лесковачког културног центра, у Удружењу књижевника Србије у Београду, као што је наш лист известио, речено је да је часопис у целини посвећен теми „Књижевност на дијалекту” и да у њему радове објављују: Недељко Богдановић, Жарко Бошњаковић, Јордана Марковић, Радмила Жугић, Радивоје Жугић, Славољуб Обрадовић, Рада Стијовић, Душан А. Јањић, Љубиша Рајковић, Иван Ивановић… Међутим, др Радмила Жугић, виши научни сарадник Института за српски језик САНУ, каже да часопис није посвећен теми „Књижевност на дијалекту”, већ су у њему објављени радови са научног скупа„Могућност стварања на дијалекту”, одржаног 7. 12. 2006. године у организацији Лесковачког културног центра.

И, не само то. Часопис доноси низ литерарних остварења завичајних стваралаца на призренско-тимочком дијалекту, мишљења неких учесника скупа о дијалекту и књижевности на дијалекту, реч са промоције монографије „Речник говора јабланичког краја” аутора др Радмиле Жугић, којом је и отворен скуп, и награђене радове ученика основних и средњих школа у Лесковцу, написане на дијалекту.

Радмила Жугић, виши научни сарадник Института за српски језик САНУ, објашњава да радови саопштени на научном скупу у Лесковцу и промоција поменутог часописа показују тематску и садржајну неподударност. Др Жугић сматра да је промоција часописа „била само повод за изношење неких других теза које ни у ком облику нису садржане у радовима ниједног лингвисте, одређеније дијалектолога као учесника скупа и аутора објављених реферата у часопису.”

– Напротив, они су у својим радовима, утемељеним на принципима научне методологије и снагом аргумената, на примерима књижевног стваралаштва показали равноправност језичких слојева дијалекта и стандардног језика, каже др Жугић, и додаје да изнете тврдње на промоцији да „Речник српскохрватског књижевног и народног језика САНУ веома мало пажње посвећује српским дијалектима”, као и то да „Речник недовољно и на неодговарајући начин обрађује лексику Србије, строго се држи Вукове језичке реформе у којој је потпуно занемарено читаво староштокавско језичко подручје Србије, што је већински део – и просторно и по броју становника”, напросто нису тачне.

– Као члан ауторског колектива Речника САНУ, препоручила бих свима онима који ово тврде, да уложе само мали напор и површно погледају било који том овог речника како би спознали истину о високом проценту заступљености дијалекатске, покрајинске и народне лексике у њему. Она се уноси и обрађује из три извора. То су дијалекатске збирке речи, публиковани дијалекатски речници и литерарна дела наших писаца настала књижевно-уметничким комбиновањем дијалекатског и стандарднојезичког идиома. Међу њима убедљиво предњаче збирке речи, дијалекатски речници и књижевна дела у којима су записани призренско-тимочки говори.

Збирке речи, претходнице дијалекатских речника, с хронолошког аспекта, спадају у ред најстаријих извора грађе за Речник САНУ, овог капиталног дела српске лексикографије. Оне покривају све важније пунктове призренско-тимочког дијалекта. Тако су у Речнику, између осталих, заступљене и следеће: збирке речи из Лесковца и околине Јована Стојановића (1899), Јосифа Цветановића (1900), Сергија Димитријевића (1957) и Радоша Требјешанина (1964); збирка речи из Власотинца Стојана Коцића (1983); збирка речи из Лебана и околине Радмиле Жугић (1982); збирке речи из Ниша и околине Властимира Николића (1899) и Димитрија Стојановића (1900); збирка речи из алексиначког краја Радомира Поповића (1900); збирке речи из Врања и околине Милана Влајинца (1900), Тодора Димитријевића (1907–1908), Саве Ђорђевића (1957) и Момчила Златановића (1980); збирка речи из источне Србије Ризнића (1900); збирке речи из тимочког краја Властимира Станимировића (1899), Милана Цветковића и Станка Станојевића (1899), Душана Пантелића (1900), Миленовића и Миленковића (1901), Петра Милошаковића (1900–1904), Живка Стефановића (1900–1907), Јеремије Живановића (1905, 1906), Живојина Николића (1911) и Јакше Динића (1980); збирке речи из Пирота и околине Николе Јакшевца (1894), Милана Станојевића (1899), Јована Николића ((1900), Димитрија Стојановића (1900) и Љубомира Протића (1903); збирке речи из Призрена Димитрија Чемеркића (1901) и Глише Елезовића (1905).

Одељење за језик САНУ и Институт за српски језик САНУ, напомиње нам др Жугић, и данас су отворени за сарадњу и откуп нових, квалитетних збирки речи, дакако, не само староштокавских, већ и свих осталих српских народних говора. Други обавезан извор из кога Речник САНУ уноси и обрађује лексику призренско-тимочких говора, каже наша саговорница, представљају дијалекатски речници с овог простора који су далеко бројнији у односу на овај тип речника свих осталих српских дијалеката. То су: Речник лесковачког говора Бране Митровића, Речник пиротског говора Новице Живковића, Речник говора јужне Србије Момчила Златановића, Речник села Каменице код Ниша Властимира Јовановића, Речник говора јабланичког краја Радмиле Жугић и Речник тимочког говора Јакше Динића.

– Од књижевних дела, густо ексцерпираних, из којих се поменута дијалекатска лексика уноси у Речник САНУ, поменућу: седам наслова Борислава Станковића, два наслова Стевана Сремца и по један наслов Ивана Ивановића и Слободана Џунића, а нико не спори да би поједини књижевни ствараоци могли бити заступљени и којим насловом више, али стоји једна чињеница: сарадници на изради Речника САНУ, уз веома обиман постојећи корпус грађе са простора староштокавских говора, најчешће су у дилеми при селекцији примера које ће унети у Речник, а да притом буде задовољена равнотежа лексичке грађе поддијалеката у оквиру призренско-тимочког дијалекта.

На крају нашег разговора, Радмила Жугић поставља питање да ли се, заиста, на основу и овако малог броја наведених чињеница може говорити о наводном занемаривању говора староштокавског језичког подручја и његовој недовољној заступљености у Речнику САНУ? И каже:

–  Мој одговор је, свакако, негативан.