Успех је непостојећа категорија

Крај прошле године обележио је маестрални концерт музичара и иноватора древних звучних традиција Слободана Тркуље и „Балканополиса” у Сава центру. На овај начин, свестрани музичар испунио је обећање, дато 2017. године, да ће ова дружења са „најздравијом и најенергичнијом публиком” постати једна лепа традиција. Управо су се на овом истом месту први пут представили публици, када су наступили са Београдском филхармонијом. Након три године, 2007, уследио је и спектакуларни концерт уз славни холандски Метропол оркестар. Овај наступ је био прекретница Тркуљине светске каријере. Остао је запамћен јер су овим извођењем померили музичке границе стварајући „Модерну традицију Балкана”, нови звук и жанр по којем су препознатљиви, како код нас, тако и широм света. Након овог концерта, низали су се само успеси, од светских награда и признања до сарадњи са познатим симфонијским и џез оркестрима, дуетима са Маризом, Даларасом, Олетом Адамс, Јосипом Лисац и ТВ наступима пред милионским аудиторијем.

Сумирајући године за собом, овог необичног музичара, који је направио алхемију рок и оркестарске музике са традиционалним звуком Србије и Балкана, питамо како је један дечак који је први пут на сцену изашао са инструментима од дасака и гумица и певао песме „Последње игре лептира” почео да се интересује за један сасвим другачији жанр.

– Како сте само то сазнали – пита се, уз осмех и помало изненађен.

– Неша је био посебан, сећам се да сам још као дете хтео да будем толико спонтан и слободан као он. Он је био ванвременски човек. „Балканополис” је настао на истим постулатима слободе, али је мој израз укорењен у нашој традицији, епској поезији, оркестарском звуку, дози бунта и панка, рок музике, али и духовној музици и модерним музичким изразима – објашњава.

Модерна традиција Балкана, прича нам даље, заправо је бунт против глобализације и новог светског поретка који као да жели да збрише све традиције и културе и наметне један глобални културни код који сви треба да конзумирамо.

За овог ванвременског музичара „Модерна традиција Балкана” је начин да се сачува наша, па и културе света, јер сви народи имају исти проблем.

– Неки полуталентовани „хероји” са Јутјуба се намећу као апостоли новог доба, а музика која је живела и расла вековима треба да нестане. „Балканополис” већ 21 годину ствара са жељом да будемо део модерног света, не као конзументи, већ као носиоци ватре наших предака и да ширимо пожар. Поред концерата који држимо широм света, све више институција ме зове да држим предавања на тему „Модерне традиције” – са поносом истиче.

А да ли га неоспорни успех, пре свега у свету, мотивише или уљуљкава?

– Успех је непостојећа категорија. Човек треба да ради читав живот и да не размишља о том појму. У мом речнику успех значи стварати свакодневно, померати границе, истраживати…

Веома је поносан и на овдашњу публику која је током ових година научила да га пажљиво слуша и да препозна лепоту музике коју ствара.

– Наша публика је савршена. Никада и нигде не чујем такву тишину као на концертима „Балканополиса” у Србији. Бурне реакције и овације доживљавамо широм света, и овде код нас наравно, али та тишина наше публике… Осећам као да се сваки тон који одсвирам лагано упија и улази у њихова срца и душе. Изузетан осећај интиме – са пуно емоција подвлачи.

Тркуља највише воли комбинацију симфонијског и џез оркестра који даје велику слободу. Метропол оркестар из Холандије је убедљиво најбољи пример за то. Воли топлоту оркестарског звука јер чини да његова  музика поприми филмични облик, каже.

Са певачицом Маризом се препознао по сензибилитету, по снази која долази из сентименталности. Са Јосипом Лисац, објашњава, воли да „се грана”, да истражују и стварају ново и неспутано на сцени.

– Сценски наступ је моменат кад време и простор нестају, кад се отварају нови светови и постајемо део нечег већег од свих нас, део божанске креације зване музика – додаје.

Приватно, никако не престаје да слуша Џона Мејера. Тај човек као да је проживео три живота и сва три испричао кроз гитару – овако објашњава своју фасцинацију овим музичарем.

Слободан Тркуља воли да путује јер тај осећај када његова музика с њим допутује у неку далеку земљу је неописив. Према његовим речима, постоји нешто чаробно у томе да читав свој унутрашњи свет отвара људима у потпуно различитим деловима света. и онда их све понесе са собом, сваки осмех, сваки поглед…

Сваки слободан тренутак проводи са породицом, супругом и децом која су му највећа радост и највећа љубав.

– Кћерке су мој свет и мој макро и микрокосмос. Волим да вежбам, да возим бицикл сатима, да прочитам добру књигу, духовне поуке. И даље тражим знакове поред пута и волим да промишљам о њима сатима, да тражим нове путеве којима се откривају тајне живота и уметности – каже за крај Слободан Тркуља.