Одани пријатељ

Ретке су особе које пуно столеће од Великога рата, знају за француског пилота Робера Мартинеа (1886–1917). Одмалена се заносио летењем и када је авијација била у повоју почео је и он да се од 1909. њоме занима. Није се обесхрабрио чак и када је био повређен испавши из аероплана током такчмичења Париз–Брисел 1910. Имао је своју летелицу и свој аеродром тако да је могао на миру да се усавршава.

Када је светска војна кренула 1914, Робер је био пилот у француској Трећој армији. С почетка 1915. године Французи су послали у Србију као војну помоћ своју ескадрилу МФ-99 под командом Рожеа Витра, у којој је био и Робер Мартине. Он је необично брзо у Србији постао драга и позната особа и то не само у војним круговима, јер је био простосрдачан, темпераментан и вољан да помогне свакоме.

Док је његова ескадрила двокрилних „фармана” (с потисном елисом) била у српској престоници, иако је био нежна здравља, неуморно је летео више часова сваког дана извиђајући непријатељске. Оновремени Београђани су пратили са највећом напетошћу и зебњом његов окршај, априла 1915, са аустроугарским аеропланом и то над самим градом. Противник га је хтео „скинути” митраљезом, а Мартине је пилотирао и нишанио пушком са врло мале раздаљине док је имао муниције, не пуштајући уопште непријатеља да дане душом. Није га оборио, али се непријатељ морао вратити одакле је дошао... Морамо поменути да када се уљез појавио на небу изнад Београда, Робер је журећи ускочио у аероплан не утопливши се тако да се разболео. Због оваквих и сличних напора и неуморног рада у Београду и околини, Мартине је добио јак напад албуминурије, а старе предратне ране су се знатно погоршале, тако да је био, пред Макензенову најезду, послат на лечење и опоравак у Француску...

Изашавши из болнице, Мартине добија посао учитеља у пилотској школи. Јуна 1916, француски пилоти дођоше на Солунски фронт у нашу војску, а Робер Мартине скоро одмах подноси молбу Врховној команди француске војске да га прекомандују на новоотворени грчки фронт, јер је желео да настави да се бори раме уз раме са Србима које је необично заволео као да су му рођена браћа. Команда му је одмах изашла у сусрет и дошао је као један од водећих техничких помоћника шефа француско-српске авијације. Пошто је у то време добар део околине Солуна био мочваран, харале су маларија и жутица. Као и остали родови војске и пилоти су били десетковани. Међу разболелима од жутице био је и капетан Мартине, који није хтео да легне поново у болничку постељу, већ је замењивао болесне другове лечећи се, колико је могао, на ногама, летећи као извиђач. Између осталих таквих летова у неколико наврата, пребацивао је својим „фарманом” и начелника штаба Врховне команде, ђенерала Петра Бојовића, потоњег српског војводу.

На крају, због свега што је до тада био учинио био је постављен за шефа српског ваздухопловног парка, где је Мартине наставио да даје све од себе. Ниједан авион није пустио у употребу док га он лично није прегледао и пробао. И поред овог уистину обимног посла увек је имао воље и времена да ради на усавршавању наших младих пилота преносећи им тако своје драгоцено искуство старог вука.

На Велики понедеоник, 9. априла 1917, Мартине је погинуо у Солуну због једног необјашњивог случаја, када је хтео да испроба тек склопљени нови аероплан. На тај пробни лет повео је и свог госта, колегу, британског официра. Узлетевши, мотор је одједаред закрчао, а који трен доцније и букнуо. Пламен се брзо ширио, због дрвене конструкције и гумираног платна. Искусни небески вук је покушао безуспешно да приземљи летелицу, али ватра га је прогутала, док је Енглез искочио и погинуо, јер се падобрани још нису почели користити. То беху две језиве смрти...

Преданим радом и пожртвованошћу овај француски пилот је задужио нашу војску и – као што већ рекосмо – био врстан другар и српски брат. На сахрани је била скоро цела српско-француска војска са Зејтинлика. Изасланик регента Александра био је командант Краљеве гарде, потпуковник Петар Живковић, каснији ђенерал и политичар. Слово су одржали пуковник Роже Витра и капетан Предић. Посмртни марш свирали су наши војни музичари, док је стража била мешовита. Леп некролог је написао Арчибалд Рајс, који је покојника упознао још на ондашњем Бањичком аеродрому приликом одбране Београда 1915. године.

Капетан прве класе Робер Мартине одликован је француским Ратним крстом и Орденом Легије части још 1912, тако да је био најмлађи витез. Такође, на прсима је носио и српска одликовања Карађорђеве звезде четвртог степена с мачевима и Белог орла петог степена с мачевима.