Један ђак – цела школа

Медвеђа – И пред крај ове школске године у многим селима у горњојабланичком крају, на југу Србије, страхују да ће последње јунско звоно „озваничити“ и затварање њихових школа – „занавек“. У последњу деценију-две, сваке године затвори се понека школа у овдашњим брдско-планинским насељима, где је, услед великих миграција, остало много празних кућа, а „матичне књиге рођених се не отварају и по десет лета“.

Тако је и у четвороразредној школи у Дренцу, селу на Мајдан-планини. Деветогодишњи Милован Филиповић једини је ђак. Са својом породицом он и живи ту. Његов учитељ Георги Стефановски је из Лебана. Сваког дана од Лебана до Медвеђе, па потом до Леца, Георги пређе тридесет километара аутобусом, а онда до Дренца још пет километара – пешице. Месечно, тако, у својеврсном маратону, превали у оба правца око 1.500 километара.

– Јесте тешко, нарочито зими и кад су кише, али још теже је што је у нашем одељењу Милован сам. Сада ће у четврти разред, после наставља у Лецу, а онда ће ова школа „чекати“ да Милованов брат Бојан, који је тек напунио годину, стаса за први разред – прича нам млади учитељ Ђоле, како га овде зову.

Тако га, по надимку, понекад ослови и Милован, „отргне“ му су, али се брзо „исправи“. Иако и у оваквим, „малим“ школама, правила наставе и школског програма морају да се поштују, другарски однос наставника и ученика се – подразумева. Једино на часовима физичког васпитања, кад „играју лопту“, њих двојица постају – љути противници.

Иста прича је и у још десетак овдашњих села.

– У Чокотину је један ђак, исто и у Губавцу, толико и у Боровцу, Грбавцу, Доњем Гајтану... По два ученика су у Горњем Бучумету, Горњем Гајтану, Боровцу, Стубли... – набраја Живојин Павловић, директор (матичне) школе „Горња Јабланица“ у Медвеђи.

Неки учитељи, каже Павловић, да би задржали радна места, у ова села су из града довели своју децу, и само зато су те школе и опстале.