Jedan đak – cela škola

Medveđa – I pred kraj ove školske godine u mnogim selima u gornjojablaničkom kraju, na jugu Srbije, strahuju da će poslednje junsko zvono „ozvaničiti“ i zatvaranje njihovih škola – „zanavek“. U poslednju deceniju-dve, svake godine zatvori se poneka škola u ovdašnjim brdsko-planinskim naseljima, gde je, usled velikih migracija, ostalo mnogo praznih kuća, a „matične knjige rođenih se ne otvaraju i po deset leta“.

Tako je i u četvororazrednoj školi u Drencu, selu na Majdan-planini. Devetogodišnji Milovan Filipović jedini je đak. Sa svojom porodicom on i živi tu. Njegov učitelj Georgi Stefanovski je iz Lebana. Svakog dana od Lebana do Medveđe, pa potom do Leca, Georgi pređe trideset kilometara autobusom, a onda do Drenca još pet kilometara – pešice. Mesečno, tako, u svojevrsnom maratonu, prevali u oba pravca oko 1.500 kilometara.

– Jeste teško, naročito zimi i kad su kiše, ali još teže je što je u našem odeljenju Milovan sam. Sada će u četvrti razred, posle nastavlja u Lecu, a onda će ova škola „čekati“ da Milovanov brat Bojan, koji je tek napunio godinu, stasa za prvi razred – priča nam mladi učitelj Đole, kako ga ovde zovu.

Tako ga, po nadimku, ponekad oslovi i Milovan, „otrgne“ mu su, ali se brzo „ispravi“. Iako i u ovakvim, „malim“ školama, pravila nastave i školskog programa moraju da se poštuju, drugarski odnos nastavnika i učenika se – podrazumeva. Jedino na časovima fizičkog vaspitanja, kad „igraju loptu“, njih dvojica postaju – ljuti protivnici.

Ista priča je i u još desetak ovdašnjih sela.

– U Čokotinu je jedan đak, isto i u Gubavcu, toliko i u Borovcu, Grbavcu, Donjem Gajtanu... Po dva učenika su u Gornjem Bučumetu, Gornjem Gajtanu, Borovcu, Stubli... – nabraja Živojin Pavlović, direktor (matične) škole „Gornja Jablanica“ u Medveđi.

Neki učitelji, kaže Pavlović, da bi zadržali radna mesta, u ova sela su iz grada doveli svoju decu, i samo zato su te škole i opstale.