Бојни вапај

Када се дознало ко је извршио атентат на престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву 1914, истог дана па надаље, руљa je несметано уништавалa дућане и кафане чији су власници били Срби. Аустроугарске власти нису ималe поверења ни у своје лојалне раднике који су пореклом били Срби: они би их или отпуштали, или би их пребацивали на друга радна места, далеко од центра царства, негде по рубу државе.

Занимљив податак нађосмо у сплитским новинама Novo doba, бр. 213, од 21. IХ 1920. Текст под називом „Вапај Јадрана” дала је извесна особа која се потписала псеудонимом Стари. Он је био – како је и сам  написао – православни Србин родом из Боке, који је ту и радио све до избијања Великога рата. Власти су га пребациле са службом на острво Хвар где није знао никог и није имао поверења ни у кога бојећи се жбирова и потказивача. Потпуно обесхрабрен и уплашен, без циља базао је обалом после радног времена по ували Луштица. За тренутак је сео опхрван најцрњим мислима: шта му је са породицом и које су ратне вести истините – да српска војска крваво побеђује и надире, што му се потајно допадало, јер се надао слободи; или да су Срби сасвим пропали, па му се нада у пакао претварала... Забринут и скрушен, ломећи шаке, у једном тренутку му приђе неки вижљасти старац из оближњег села, доброћудног израза лица и упита га:

− Ћа сте ви: Хрват, или Талијан?

Бојећи се да му каже своје право порекло, рече му да су обојица истог народа јер говоре „нашким” језиком.

− Е, онда сте ви богме, Хрват!

Млади Бокељ више није могао да се лажно представља и старцу рече истину, па шта год да буде.

− Па Србин је брате, исто што и Хрват – рече старац и нагло се удаљи не рекавши више ништа.

Црне мисли му се брзо вратише, а изненадна појава и одлазак старчев почеше га све више бринути, да ли је уопште требало да разговара са њим? Не прође дуго, кад се исти тај старчић врати са још неколицином других сељана који се одмах поздравише и грлише с њим зовући га на гозбу. Шта се то дешавало? Старац је, сазнавши да је тај несрећник заправо Србин, одмах јавио својим комшијама, који су љубопитљиво пожурили да га упознају и господски почасте, као драгог брата Србина! Тај млади државни чиновник од раздраганих домаћина дозна да су они, током балканских ратова, слали као дар српској војсци најбоља хварска вина, док аустроугарским солдатима никада нису од срца слали, а и када су морали да им шаљу, слали су им најгора вина.

Причајући даље о Србији и Србима, о рату и разним њиховим патњама, тадашњи стари Хварани свом драгом госту приповедаху да је острво Хвар насељено косовским избеглицама после косовске погибељи, да у њиховим црквама и даље имају велики број „староверских” (православних) икона и међу њима и једну чудотворну са ликом Богородице. Од једног другог присутног старца писац тог текста дознаде да „староверска” молитва православног попе има много већу моћ од било ког садашњег католичког...

У истом поменутом дневном листу (Novo doba), за исту годину, али у броју 264, од 22. ХI 1920, у кратком напису »Вапај с отока Ластова«, дата је депеша Народног одбора поменутог острва, послата регенту Александру у Београду. Телеграм је дат поводом Рапалског споразума (12. ХI 1920), по коме је Ластово, после распада Аустро-Угарске Монархије, припало по неписаном закону јачег, Краљевини Италији. Пошто је занимљив, а кратак дајемо га у целости:

„Краљевском Височанству Регенту Александру – Београд.

Света глава Уроша Другог (тј. српског краља Милутина; *1253–†1321 – прим. прир.), уклесана на звонику наше Матице, кости прадједова наших, огранка славних Неретванских ускока, живи људи и мртва природа уједињују се у силан и страшан вапај, који шаљу пред лице Твојег Краљевског Височанства, поносу и узданици нашој: не допусти да овај славенски бисер Јадрана утоне у валовима туђинства. Ако је потреба да будемо жртвовани ради спаса народа свога, учини да жртва не буде тешка, приправи скоро дан новог Куманова!”

Другу депешу истог одбора Ластвљани су послали због истог и тадашњем министру спољних послова (др Анте Трумбићу; *1864–†1938) која је гласила:

„Министру Вањских Дела – Београд.

Цијели народ овог еминентног славенског отока дубоко потресен грозном судбином својом из дубине ојађеног срца диже очајни и неутјешљиви крик боли и просвједа. Обраћа се Влади и Народу свому здвојним вапајем, да га не оставе у вјечној тмини ропства, већ да му кроз најкраће вријеме поврате свијетло слободе. Моли да му барем буду зајамчена његова народна права, а особито она језика и школе е да кад сване сунце слободе предаде југославенској мајци читаво и неповређено ово одсјечено удо.”