Медији контролишу трендове у музици

Излазак једног од највећих рокенрол певача на овим просторима Даде Топића на сцену приликом недавне концертне прославе јубилеја „Корни групе” у Центру „Сава” пропраћен је овацијама. Певач и кантаутор који je у каријери, дугој више од пет деценија, покрио разнолике музичке жанрове – од соула и фанка у „Ђаволим еликсирима” и „Динамитима”, преко авангарде у „Корни групи” и рокенрола у „Тајму”, па до попа, прошле године објавио је нову песму, чији је аутор Корнелије Ковач, са којим, како истиче у разговору за „Политику”, разговара о новом албуму. Сумирајући утиске са концерта за наш лист признаје да га је одушевила реакција београдске публике:

– Јесте прошло 50 година и много тога се променило, али Београд има ту неку емпатију, коју воли да изрази на најтоплији начин, што се видело на концерту. То се не догађа свугде!

Колико је музика „Корни групе” за оно време била „ексцес”?
Била је, али када се говори о времену када је она настала, треба истаћи да је Београд тада био европски центар музике. Имао је фантастичан фестивал који се звао „Giants of Jazz”, и сваке године су највећа имена џез сцене наступала у Београду. Тако је Београд видео све оно што и цела Америка и Европа – од Мајлса Дејвиса, преко Оскара Питерсона, до Телонијуса Монка. У таквој атмосфери Корнелије Бата Ковач, као аутор, и ми у „Корни групи” могли смо да будемо авангарда и стварамо нешто што је другачије од свег другог, уз врхунску интерпретацију.

Себе називате великим радником. Колико је то било пресудно за каријеру?

Почео сам да свирам већ са 11 година и врло брзо почео да пишем и текстове. Када сам преводио песме својих узора, углавном соул и блуз певача, схватио сам да су им текстови врло скромни. А када сам прочитао неке ствари о Бобу Дилану, схватио сам да кроз текст може пуно тога да се каже. Било је то време ослобађања младе генерације, и мале културне револуције. Ако сте желели нешто да поручите, то је требало да има дубоки смисао и специфичну тежину. Зато сам упијао књиге и био информисан о свему. Само ја знам колико су ми књиге помогле да проширим видике, јер нисам био од оних који је могао да пева о томе како је заљубљен, како је живот предиван, лептири око нас, небо сунчано и цвеће лепо. У том времену доминантна је била мисао да младе генерације могу да достигну одређени степен слободе ако се својим уметничким деловањем наметну. Музика је тада била плод једног великог знања и велике духовне моћи. Било је више простора за слободно изражавање, јер данас медији контролишу трендове у музици. Најбитније је да ли се неки производ продаје на тржишту, тако да је правим ауторима тешко да дођу до публике, јер постоји неквалитативни филтер. Тржиште је најважније, а уметнички дојам је у петом плану.

Састав „Тајм”, који сте основали после одласка из „Корни групе”, био је један од највећих рок бедова на простору Југославије. Нехајно сте постали рок звезда?

Моја намера никада није била да будем рок звезда, али случајно је испало тако. Био сам аутор и фронтмен у том бенду, а да нисам био певач, вероватно би неко други био звезда... Мени је једини циљ у животу био да будем добар члан доброг бенда. „Тајм” од пре неколико година поново наступа, и чак имамо неке нове песме, али публика углавном жели да чује нумере са старих албума. Те нове песме су, на неки начин, критика односа међу људима и друштвених проблема. Скупио сам неке мудрости и сазнања, проживео сам онолико од живота и волео бих сада да отворим дијалог о тим темама, али бојим се да естаблишмент не дозвољава такве ствари. А проблеми не треба да се забораве и ставе ад акта, јер све на овом свету постоји због нас, обичних људи, а не оних који владају или некаквог банкарског сектора.

Да није било Радио Луксембурга кад сте били тинејџер, да ли бисте се бавили музиком?
Добро питање (смех)! Вероватно бих некако, у неком тренутку, дошао до тога. Био сам дете улице, и требало је побећи одатле. Били смо клинци жељни живота, знања, светова, путовања, и богати духом. Морали смо да се боримо да створимо нешто у животу како бисмо се искобељали из те прашине, блата и дошли до врхунаца, који јесу били доступни, само је требало много да се ради. И остварио сам своје снове, што је једна дивна сатисфакција за живот који је некако достигао пуни смисао.

„Стонси” као Микеланђело

Упркос завидној каријери за Даду Топића један од најдражих тренутака јесте онај када је 2007. године на Јазу стајао на истој сцени са „Ролингстонсима”:
– Тај сусрет на Јазу је тако дојмљив... Па, ко не зна за „Стонсе”?! Једном је Џон Ленон изјавио да су „Битлси” популарнији од Исуса Христа, јер их зна цела планета, што су му веома замерили. Ја бих то парафразирао и пренео на „Стонсе”. И замислите сад мене, који сам цео живот био један мали човек у том свету музике, како стојим на истој позорници на коју ће после мене изаћи Кит Ричардс и Мик Џегер... То је било божанствено и заиста не знам да ли нешто лепше може човеку у животу да се деси. То је било као да сам срео Микеланђела или Леонарда да Винчија или неку другу фацу из историје уметности!